Zagrljaj u koji se savršeno uklapaš

11 avg
Emina Mumić

Samo je jedan zagrljaj siguran. Onaj u koji se najbolje uklapaš. Zagrljaj u kojem se najbolje osjećaš. Onaj koji te oporavlja od svih problema,od puke svakodnevnice i lošeg dana kojeg si imala. Stisak ruke,kao znak da je tu i da neće otići. Zar treba nešto više? Zar je sve to malo? Onome ko to sve ima možda i jeste. Onome ko to priželjkuje onda samo to i treba.
Pitam se na koji način znamo koji je zagrljaj upravo onaj naš zagrljaj? Onaj u koji se jedini i uklapamo. Miris osobe koja nas opija,koja nas navodi na razmišljanje. Miris koji je smisao našeg postojanja,upravo onaj kojeg smo dugo tražili. I sad kad je tu, svim silama i snagama želimo ga zadržati. Želimo sto više uživati u njemu i što više biti s njim. Ne znamo kad ce sudbina rezervisati kraj i ne slutimo da nam klizi iz ruku,da polahko nestaje. Iako to ne želiš, iako se opireš,svejedno klizi iz ruku. Onda se prepustiš upravo sudbini. Pustiš joj da uzme svog zamaha i izgubiš nekoga svog. Dopustiš joj da ti uzme nešto najsvetije,nešto što te oporavljalo danima. I poslije žališ. Žališ jer nisi ništa poduzeo, žališ jer je prošlo. Jedino ti nada ostaje. Nada koja ti želi reci da budeš smiren. Da čekaš nekog novog,da budeš strpljiv. Da ne tuguješ i da nastaviš sa životom dok se ponovo ne dogodi neka iskra sa nekom sasvim novom osobom. Do tad ti ostaje jedino da se boriš sa svojim mislima,da u njima grliš sebi dragu osobu i da joj bar tu pokažeš pravog sebe, tačno onako kako si trebao u stvarnosti.

Tvoj miris spokoja je negdje otišao,skrio se i čeka pogodan trenutak da ponovo dođe i da prizove sve one nekadašnje lijepe trenutke. Do tad budi strpljiv i živi život punim plućima.
Neki povjetarac ce zasigurno nekad u budućnosti donijeti onaj tvoj najdraži miris. Tek onda ćeš znati da je sve ovo jednom bilo vrijedno barem pomena ako ne i te paklene sudbine.

(Visited 198 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments