Vakufski Romeo i Julija

17 sep
Senada Šeho

I opet je Meho dolazio sinoć, iščekivao, priželjkivao, nadao se da će ovaj put imati više sreće. Ni sam ne zna da je zoru dočekao čekajući je. I sad to je zabranjena ljubav bila. Oni se ponekada nađu na nasipu i ašikuju, ali kako ti reče to je bila zabranjena ljubav, kontaš?
Meho je zaista volio Ajlu pa kad bi se sastali na nasipu obećavao joj je kako će biti sretni, voditi će je i u Ameriku, a svadba – kolona auta će biti do Bagine strane. Nadajući se Meho da će mu njezini dati njenu ruku. Ali ona mu prekinu razmišljanje govoreći da je čula neke ruže priče, da se sprema neko zlo tačnije rat. Boji se ona.
Meho je grli i obećava da nikakav rat ne može njihovu ljubav da uništi. Ljubav, to im je bio smisao života. Bili su ono vakufski Romeo i Julija. Kroz nekoliko dana prva kolona u kojoj su kažu, i ona bila, napustila je vakuf. Rat je počeo, razišli su se. Meho je tek nakon nekoliko mjeseci čuo da je ona napustila Bosnu. Teško mu, pati, nada se da će čuti nešto o njoj, sanja, strahuje, moli Boga da preživi, da je barem jednom vidi. Vojnički dani su mu bili lakši, kada oči zatvori osjeti miris njene kose. Tako su Mehini dani prolazili jedan za drugim i dođe jesen 1995., dugo su je čekali svi. Meho ponajviše.
Svijet je konačno rekao stop ratu u Bosni, pa se i Meho sa linije vratio u svoj Donji Vakuf i prvo što je pitao jarane jeste gdje je ona, je li živa, čuje li se nešto o njoj.
“Meho, zar ne znaš, Meho?” upitao ga je jedan od jarana. “A šta bih trebao znati?” odgovori Meho. Pomiri se sa tim Meho, tvoja Ajla je udata žena, u Americi je, tamo je našla nekoga, a ima i sina po imenu Meho. Pomiri se sa tim Meho, nađi i ti nekoga sa kim ćeš život dijeliti i djecu imati. Sav u suzama Meho na Baginoj na strani čuje zvukove svatova, ali tuđih svatova, a zamišljao je svoje.
I sa njegovog lica na Vakuf je suza pala, a Sahat kula otkucala vrijeme ljubavi. Otišao je kući staru majku da vidi i da je njezin tužni jedinjak zagrli. I tako dan proveo. Sinoć je Meho bio na nasipu i čekao OPET. Sve je drugačije, i zrak i zemlja, i voda i miris jeseni, a i on sam. Čuo je neke korake, okrenuo se sretan misleći da je Ajla, ali bio je njegov najbolji drug: “Meho, istina je istina, pa makar i gorka bila, slagali smo, te nije ona otišla nigdje iz Vakufa. Ubijena je na istom ovom mjestu gdje mi stojimo. Sreća nisu je tukli, nisu se paščad na njoj iživljavali hvala Allahu, nego onako .. metak”.
Njezina slika u Mehinoj ruci u suzama jeca i dere se, prokleti bili, uzeste mi sve. Ona je trebala biti moja mlada, a nevjesta nasipa.

(Visited 2.566 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments