Samo ono što prešutimo najjasnije kazuje istinu o nama samima. A ti se nisi poznavao. Ti si stranac samome sebi, koji u najtežim trenucima izdaje svog’, jedinog, iskrenog prijatelja – sebe. Heroj, koji ponosno bježi sa bojnog polja, ostavljajući ranjenika. Vjerni pas, koji nemilosrdno ugriza ruku koja ga hrani. Pobjednik, sa najviše pozlaćenih medalja, od bižuterije. Sudija koji sudi o nepravdi, ali ne zna ništa o pravdi. Čovjek koji voli istinu, ali je u lažima ne prepoznaje i s njom se nikada ne suočava.
To si ti, a oprost je jedina pobjeda na ovom putu kojim kročimo sami, pa biram da oprostim – svaku nepravdu. Jer, jednom, kada oko tebe budu samo djela, tog’ dana će život da ispiše stranice koje ja sada ostavljam prazne. Tada ćeš me naći tamo odakle si herojski pobjegao. Taj ranjenik, bila sam ja. Ta ruka koja ti je bila pružena, bila je moja. Ta medalja oko tvog’ vrata, nije bila pozlaćena, ali tebi bolje stoji takva. I nema veze što iza mene neće ostati trag. Pustila sam te da dobiješ od života sve što si ikada tražio. Pustila sam kiše da isperu svaki moj korak. Jer, možda ne razumiješ sada, ali istina, za kojom tragaš, beznadežno se gušeći u lažima, ova je tišina. Ne plaši se mene, jer ja ne izdajem. Ti si taj. Sigurno će svanuti dan u kojem ćeš jedino društvo biti sam sebi. Tada shvatiti da dželat koji drži mač istine nisam ja, nego tvoje vlastito društvo u trenucima najveće praznine. Tada, kada sebe pronađeš, naći ćeš i mene.
Upoznat ćeš samog’ sebe, najvećeg stranca, o kojem ne znaš ništa. Shvatit’ ćeš da je i pad let, da je oprost sigurnost, da je suza jedina kap koja ima dubinu okeana i snagu uragana. Ako se tada budeš plašio samog’ sebe i vlastite izdaje, nemoj bježati, jer nećeš imati gdje. Umjesto toga, oprosti sebi što nisi znao da voliš, bez laži, bez tuge, bez tame, bez nepravde, jer neko ko te je jednom poznavao, sve je isto učinio.
