Ljeto 2007, sve dok su zvijezde blistale, suze su se pojavljivale na licu moje majke. Jecala je, drhtala i sa očajničkim glasom dozivala pomoć. Ponekad samo ćutala i tako noćima.. U toku dana sam zamišljala čak i posmatrala miran život i porodicu koja provodi svoje slobodno vrijeme zajedno sretni i nasmijani. Kažu da je život lagan ako imamo nekog pored sebe. Ja to nisam imala čak i kada mi se neko želio približiti bila sam gruba, pomalo agresivna, ustvari bila sam slomljena od boli. Od tada više niko nije ni pokušavao. Pitala sam se da li je ispravno to što moja majka na svojim bespomoćnim rukama ima otiske prstiju mog oca. Da li to tako treba biti ili da li ce proći?… U maju, otac je otišao na put i kada sam pomislila da će sve biti u redu desilo se nešto čemu se nikada nisam nadala. Bilo je jutro, ustala sam i tražila majku, nije je bilo.
Otišla sam u školu sa nadom da je ona negdje u komšiluku. Kada sam se vratila nisam je zatekla u kuhinji kao i obično dozivala sam je ali nije odgovarala. Nisam čula njen blagi i umiljati glas. Otvarajući vrata sobe nogama sam dodirnula njene preplanule ruke. Moja majka je ležala na podu ljepša nego ikada, bijela i hladna. Grlila sam je i pitala da li sam sada bez nje ali nije odgovarala. Počinila je samoubistvo 28.maja 2007 i mozda se to ne bi desilo da sam nekom nekad pričala o svom životu. Da sam tražila pomoć. Otac je patio više nego ja, i bio je kriv. A ja sam umirala dan za danom zbog toga što sam imala jezik ali ga nisam koristila. Nisam tražila pomoć. I dan danas osjećam kako mi srce kuca ali ne zaboravljam njeno koje je stalo. Osjećam nju a ne sebe. Nikada ne dozvolite nasilju da pobijedi…!
