Tišina

22 maj
Dragana Laslo

Više skoro i da ne razgovaramo.
A pijemo kafu zajedno svaki dan.
U tišini.
I prija nam.
I kafa, i vreme provedeno, i tišina.
Gledamo se, i razumemo, bez reči.
Poneka reč izleti, jedna ili dve eventualno.
Poremeti tišinu na sekund samo.
A pogled ne skrećemo.
Iz straha, jeste.
Da kad vratimo pogled nećemo videti isto.
Da nećemo biti tu sutra.
Jedno naspram drugog.
Postala je upadljiva ta naša tišina.
Pitaju se ljudi šta nije u redu sa nama.
Ništa. Sve.
U redu je, sve je u najboljem mogućem redu.
Sada.
A sutra? Ko zna.
Ne vidimo ono što nije važno.
Gledamo u ono što je nama bitno.
Zato održavamo kontakt očima.
Neprekidan.
I tišinu.
Uz poneki uzdah, nesvestan ali brzo prigušen.
Jer uzdah vodi u razgovor.
Razgovor u pitanje.
Jedino koje ne izgovaramo.
Iz straha, da.
Onog što parališe kompletno telo.
Isti taj strah i zaustavlja vreme.
To naše vreme.
Za kafu.
Za tišinu.
Za nas.
Dok je nas.
A kad nas ne bude tu, imamo u glavi slike.
One stvorene gledajući jedno u drugo.
One najbitnije.
Dovoljne će biti za pregurati dan.
Uz kafu.
U tišini.
Zatvorenih očiju.

(Visited 106 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments