Sve što ti nisam rekla

8 avg
Edina Gerzić

Nekad sam imala svo vrijeme ovog svijeta. Ponekad bih cijeli dan provela u pidzami, kao da mi je sve do mora ravno, učeći na pamet televizijske kanale. Pamteći replike iz filmova, puštajući sate da cure, vrijeme da teče, sekunde da prolaze. Kao da će se vratiti , kad ja pozelim, kao film pritiskom na replay.

Kad vam se dogode dani, kad vas probude jutra, kad vam omrknu noći u kojima bi vam taj replay vraški dobro došao, shvatiš cijenu vremena. I uzalud tražiš daljinski za vrijeme. Nema ga, nisi ga sakrio u fotelju, nisi ga zametnuo među knjige i papire na stolu, nisi ga, dovraga,  ni bacio u smeće zajedno sa svim smećem. Jednostavno ga nema. I vi se zatečete s mislju da ste trebali samo manje gledati filmove, manje kasniti, ostavljati one knjige jer neće nestati svijet ako ne pogledaš, ako ne pročitaš, ako ne pojedeš. Svijet će stati kada ne voliš na vrijeme, kada na vrijeme ne grliš, ne ljubiš, ne dotičeš.

Meni je često znao zatrebati taj daljinski. Zamisli, molim te, osjetiš potrebu, vratiš vrijeme, vratiš scenu, probudiš ljude i kažeš sve što te guši i satire. Kažeš mu sve ono što te satire da disati ne možeš, ono što ti padne na um u sred noći ili recimo kad piješ pivo sa rajom u osam, il kad se zatekneš u kafani i krene ona pjesma. Ti fino replay i gotovo.

Ja sam replay u zivotu trebala  4 puta. Kad bi me iz sna probudili i pitali „ Edina, replay“, ja bih vam nabrojala ime, trenutak i šta bih rekla. Tačno tako i ne bih se zbunila. To vam je kao tablica množenja, što me naučila učiteljica Fatima. Šteta što me ne nauči da računam i oduzimam.

Da ima daljinski i replay, vratila bih scenu kada njega odvode niz stepenice, savijene noge. Vratla bih njegov pogled preko ramena. A on je imao one oči koje vam se urezaju u srce. Vratila bih scenu i potrčala između njih. Obgrlila bih ga oko struka i ne bih se odvajala od njega. Pa nek i mene vode.  Gurala bih se u ćaćinom Kadetu da i mene vode da ga vidim . Mala sam, stisnuću se govorila sam, ali nikad me nisu poveli. Da mogu vratiti vrijeme rekla bih mu da ga volim i ne bi izašao van da ih nije čuo.
Rekla bih mu, ime moje, svijet ce se promijeniti ako se ne vratis. Svijet se promijenio, on se nije vratio.

Trebao mi je taj daljnski jednog 26.  marta kada sam pri povratku njegovoj kući ugledala masu ljudi u avliji. Prošla sam između  njih  i krenula u kuću. „ Majka, sta će ovaj narod tu!“ meni je bilo 17, njemu 71.  Taj dan bih preskočila školu i peticu iz historije, izvela bih ga van u avliju, pustila radio da svira i čitav Božiji dan bila s njim ne bih se odvajala. Čitala bih mu šta ima novo u državi, rekla bih mu da nikad nije bio lijepše obrijan iako sam ga posjekla milion puta. I on je imao najdivnije oči koje sam vidjela. Znate, onaj pogleda sto vas čini boljim, e takve je oci imao, moj dobri Nedžmija.

Rekla bih , dobrom svom, da niko nije bio hrabriji od njega. Dodirivala bih mu staračke ruke i bez prestanka ljubila obraze. Izvodila bih ga na kahve i čajeve i tražila od konobara da nam puštaju Hanku jer jednog je jutra rekao: “Keka, sve mi se čini, da bih ozdravio kad bi mi Hanka pjevala na uho!” Ja nisam dovela Hanku, on nije preživio, a majka je psovala naše gluposti i Hankin razvod.

Vratila bih trenutak kada doktor kaže da samo Husein može ući u sobu  a mi neki drugi dan. Rekla bih mu : „ Ali, doktore, neće biti neki drugi dan. Ja mu moram nešto reći!“  Provukla bih se kroz poluotvorena vrata i i upala u sobu i zagrmila: „ Hajde, bolan, šta si legao. Diži se.“ Pričala bih mu kako sad moram kuhati sama jer od danas sam velika, živim sama. Idem na velike škole.

Samo da mi se jednom šeretski nasmije, onako od srca.

Rekla bih svom Karlu da će prosci doći skoro i da ne smije da ne održi obećanje. “Reci ću im, Seka, vodite vi nju, ali nemojte da se nama stuca.Niti da nam mater spominjete”

Otisao je, nije održao obećanje, ukrao mi se. A ja sam naučila sve ono što njegov 14. unuk treba da zna. I da kuha, bude kulturna, i pošalje u tri lijepe materine svakog ko dira tamo gdje ne treba.I izučila sam te velike škole. Baš kao što je on rekao. „ Bićeš ti nama učiteljica na raskršću!“

Kad bih mogla vratiti vrijeme vratila bih ga jednog  10. jula. Samo da mu kažem da ja i nemam pojma kako  se on to zavukao u moje srčene komore, ali tu je.  Nemam pojma zašto, ali nekako mi je ličio na mog Husu. A to je bila bitna stvar za ovo glupo srce, što se širi i gurka ljude u sebe, a oni se otkidaju i odlaze u nepovrat i ne pitaju kako ceš popuniti prazninu.  Zagrlila bih ga jače i rekla :

“ Čuvaj se. Manje puši. Čekaj dok ja donesem  svoje cigare, nemoj vala, sam pušiti i kahvu piti. Nit rahatluka tu nema. Doći ćemo za vikend.„

Ali nisam ni ni tog 26.3, ni tog 27.3, n tog 15.10, ni tog 9.7 nisam rekla. Nisam rekla, jer pomislih vidjet ćemo se opet. Sutra, za vikend, za dva dana. Ali nismo. Ostali su pogledi preko ramena, teški zagrljaji, ruka u zraku, ostali su i možda još uvijek negdje stoje. Tu u srcu sigurno da.

Meni je uvijek nedostajalo tih par minuta. Ja bih zlatom zlatila i dukatom platila tih par minuta. Samo da ljubim, grlim, volim.
Zaklela sam se nikad više neću sebi dozvoliti luksuz gubljenja vremena.

Nemojte ni vi. I vaše uspomene imaju miris. I vi ste zakasnili reći, ljubiti, grliti, voljeti.
Nemojte više.
Laka vam noć.

 

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
(Visited 193 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments