Sve u svemu, sunce je nekome donosilo sjaj i razlog za početak novog dana, nekom prvi dan života, ali šta ćeš reći osobi koja je izgubila nadu za bolji život, koja u sebi nema razlog za osmijeh i drhtaj srca. Osobi koja ne zadrhti od sreće, koja ne osjeti moć i čar radosti.
Negdje tamo iza planina, brda, nebitno čega jedna osoba je čekala razlog. Ali razlog čega?? Čekala je svoje sunce,s voj drhtaj i onu rečenicu ”Naježih se”. I znate šta, prišla sam joj. Prišla sam osobi koja je provela na ovoj skromnoj zemlji 70 godina, prišla sam sa mnogo pitanja, ali ne i tako mnogo odgovora.
Šta je to usamljenost?
Rekla mi je da ona ne boli, već da bole osobe kojih nema. Svi smo mi od krvi i mesa. Bez obzira da li nam je koža crna, žuta – imamo je svi. Isti smo. Danas smo tu, sutra nismo. Neki nestanu iako ne žele, a neki svojom voljom. Napuste nas. Moraš znati cijeniti ono što imaš. Ne osuđuj sebe za ono što drugi ljudi rade. Povrijedi te jednom – dobro je, drugi put – aman MašAllah, ali treći put stavi tačku. Da te poštuje ne bi dočekala taj treći put.
Upitah je “Šta te toliko boli?” Vidjela sam suzu u njenim starim očima i kap znoja me prekinu u pitanju. Udahnu duboko, zakašlja se i nastavi: “Znaš, za moj 30. rođendan, rekao mi je da ga čekam. Zaboravih sve ove godine i nastavih ga čekati, ali kada se okrenuh, ugledah njega sretnog sa sinom u naručju i ženom u rukama. Pogledah pravo i ne vidjeh nikog ispred sebe. Možda to boli”.
I kao što rekoh, nekima sunce donosi radost, a neki ne dočekaju idući izlazak.
