Strah

24 jun
Dragana Laslo

Ustajući ovog jutra iz kreveta, čekajući da provri voda za kafu, gledajući kako senke igraju kroz zavese i pokušavaju da dotaknu ekran laptopa, koji im svakog jutra izmiče, pomislih: Može se dogoditi da uskoro dođe starost i da u nekom momentu, svakako prekasnom da bilo šta promenim, ustanovim da sam sve uradila pogrešno. Ovo dalje pretpostavlja barem nekoliko stvari. Pre svega, da postoji ispravan i pogrešan način. Zatim, da ja odlučujem o tome koji od ta dva načina će dobiti oblik koji se zove život. I još dalje, pretpostavlja da postoji isključivost na relaciji dobar način – loš način. A možda je svaki od načina pomalo i dobar i loš? Tako sam se tešila dok sam pila kafu, ali strah je ostajao tu. Nisam ga mogla odbaciti, kao praznu kesicu od čipsa u smeće. Stajao je tu, natapao se, pojačavao crnilo. Nisam ga mogla zasladiti. Nisam ga mogla razblažiti mlekom. Nisam mogla odlučiti da ga ne popijem. Strah je obuhvatao moje jutro na dobro poznat način; pojavio bi se iznenada negde duboko u stomaku, učinivši da mi sve unutra neprijatno zatreperi, i onda se lagano penjao uz dijafragmu, negde u grudi. Tamo bi mi za trenutak zaustavio srce, tek da pokaže koliko je moćan, i taman kada bih pomislila da me je dokrajčio, uspeo bi se u grlo i stegao me za vrat. Dobro. Šta očekuješ od mene? Kuda odavde, iz ovog jutra, idemo ti i ja? Strah je ćutao i gledao u mene. Obožavao je da odmah izjutra postavi hijerarhiju stvari za taj dan. Moram znati šta mi je najvažnije. I ko vlada. Izvan toga, on mi dopušta da sama odlučujem o manje važnim stvarima. Njega zanimaju samo strateška mesta. Kao na primer: hoću li preživeti i ovaj dan? Šta ako u poslednjim danima života shvatim da sam ostala na pogrešnom mestu onda kada je trebalo ići dalje? Šta ako me je nešto čekalo baš tamo gde me je mrzelo da pođem? Šta ako bi sve bilo neuporedivo bolje da sam se u pravom trenutku setila prave rečenice, jedinog mogućeg odgovora na postavljeno pitanje? Šta ako nisam okrenula glavu kada je trebalo i ako nisam ugledala nešto što je neizostavno bilo namenjeno meni? I svi ovi drugi životi odjednom me peku. Da li to pokušavaš da mi kažeš da imam izvesnu obavezu prema tim drugim životima u koje nikada nisam ni provirila? Moj strah se lukavo smeškao, glave nakrivljene na stranu, sležeci ramenima, glumeći nekoga ko meni prepušta da izvedem zaključke, donesem odluke, postupim onako kako želim. Neko sa strane mogao bi još da pomisli da zaista imam neki izbor.

(Visited 74 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments