Sitnica

25 sep
Aleksandra Vujović

Sunce već zađe za zgrade sive I bledilo uguši boje sve I nesta sveg onog što opasno nije I ne izgledaše ništa k’o pre Jedino žuta, tmurna i jaka Neiscrpno zujaše napolju Jedino žuta, bleda i laka Pružaše nadu leptiru A ko bi znao šta je ta svetlost I kuda to vodi taj put Možda mu nosi san i sigurnost Možda to nije uzalud I ko je on da sumnja u sudbinu I ko da ispituje šta treba a šta ne I zašto se samo našao tu? Na njemu je jedino da sme Šta može da izgubi leptir taj Koji je sveta plen Zašto da beži u beznadan mrak Kada ga od svetlosti deli tren Sve jače i jače zujanje čuje Al’ hej, možda je to spas Sve bliže i bliže svetlost se čini I tu je, za tili čas Samo još malo napora Još trunku truda uloži Probiti moraš oklop taj Pomoći Suncu da beži Samo još malo leptiriću Ne daj se, ne odustaj Seti se samo, seti se Kako je lep osećaj I drugi su tu Nema sumnje da to je postupak pravi Bori se, glasnije i snažnije Bori se, plači i krvari Jer tu je sreća sigurno Nema gde drugo biti Sreća u malom, kažu svi Nešto za šta vredi mreti I krila su teška, i glava ti pada Al’ s prezirom gledaš na te Koji zbog patnje i boli Izdaju svoje sne Telo se raspada, volja ti slabi Um ti se muti, srce bije Čini se, uspeo si! Brzo padaš Sunce se probija napolje! I ležiš i gledaš u sav svoj trud I misliš o nektaru slatkom Dok hladna ti rosa umiva krila I zora te kupa zlatom I ležiš i gledaš sve junake silne Koji sa tobom padoše tu I gledaš kako i njih sunce mije U znak zahvalnosti za sav njihov trud I radost je snažna, al vid ti se magli Dok izmrcvareno telo leži na tlu Ma nije ni bitno, ti zaspaćeš mirno Jer sunce je ponovo tu.

 

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

 

 

(Visited 61 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments