Živio je u selu malom
od krvi i mesa
jedan čovjek, kapom i bradom
svakodnevno sa puno stresa.
U trgovini staroj, iz džepa vadio bi siću neku,
dok bogataš iza njega daje
para vreću,
a u korpi samo jedno malo pakovanje deterdženta za fleku.
Čudio bi se tada siromah stari,
ni ovaj kruh nije tako mali,
ali on i žena njegova
prodavali su voće lani,
za taj kruh iz trgovine
da se sin njihov u školi hrani.
Bogataš u siromaha gleda pa mu reče:
Idi do kuće svoje, sina u školu odvedi, a ženu sa sobom meni povedi.
Do večeri doći moraš ili ćeš kući prazne ruke poći.
Posluša siromah njega,
ženu za ruku uze kad ono pred bogataševom kućom žena kravu muze.
Okrenu se siromah i vidi čovjeka nekog za kojeg je mislio da je bogatstvo veliko steko.
Prevario je “bogataš” njega, para imao nije, ali on se čitav dan samo smije.
Ništa bolji mu ni zubi bili nisu ali je riješio valjda da mu osmijeh nema reprizu.
Zato kažem ja tebi,
odijelo čovjeka ne čini,
za to su potrebni svaki dan jedni posebni začini.
Da život začiniš njima
kad ti u njemu ništa ne štima, tada će bolje biti i ljepši ćeš san sniti.
