Rutina

3 mar
Belmin Bratić

U moru tamnozelenih pločica, mala masa ljudi je bila gotovo statična. Statična u svojim problemima, stresu i nemoćnosti ove zamke novog vremena. Vrijeme je toliko sporo i mukotrpno prolazilo da se nije uočavalo nikakvo kretanje u prostoriji. Znoj se sjajio tamo gdje bi Sunčeve zrake prodirale kroz visoke prozore prostorije.

Sparina je vladala prostorijom. Gužva. Neravnomjerno zujanje starog pokvarenog klima uređaja davalo je gotovo psihodeličan takt prizoru. Činilo se kao da ništa ne može da razbije monotoniju ovog urbanog kruga pakla.

Krik. Vrisak. Ne, zvuk poruke na mobilnom telefonu. Par ljudi kao da se trgnulo iz transa.

Djevojka u svojim ranim dvadesetim, srednjeg rasta, vadi telefon iz prednjeg džepa poderanih hlača.

„?“, je sve što je pisalo u poruci.

„Čekam u redu, tata. Gužva je. Samo jedan.“ , je bio njen odgovor, gotovo lakonski.

Povremeno se čulo otpuhivanje ljudi koji su zaboravili na sve svoje ostale obaveze i sad samo, kao da čekaju presudu u Danteovoj knjizi, balansiraju svoju težinu sa jedne utrnule noge na drugu. Nevidljivi lanci birokratske zamke ih sve drže pod kontrolom. Zatvor bez čuvara, čudo slobodnog demokratskog drušva današnjice. Uređen sistem, svi su sretni.

Čuju se koraci sa ulaza. Par osoba se pridružuje nervoznoj masi. Izgledaju dosta smireno uzimajući u obzir situaciju u kojoj se nalaze. Sve ide svojim tokom. Starija gospođa iza staklenog zida ustaje i kači neki čudan natpis.

„PAUZA.“, masa je vidjevši to, kao u nekom bolesnom horu, ispustila sinhroni zvuk ljutnje, stresa i smorenosti.

Odjednom, glasan zvuk je odjeknuo prostorijom. Opet poruka? Ne, glasnije. Pucanj. To je bio pucanj. Još jedan. Dva pucnja. Čovjek sa ulaza je pao, krv je potekla, vrela i crvena kao Stiks. Bio je to čuvar. Vriskovi su zamjenuli uzdahe. Šta se desilo? Ko je pucao?

Osobe koje su zadnje ušle u prostoriju sad imaju maske na glavama. Naoružani su. Jedan među njima, visok i plećat, kretao se prema sredini prostorije.

– „Svi na pod, ne želim da čujem nikakve zvukove. Što bolje se budete ponašali, brže ćemo završiti sve ovo. Molim vas sada, da predate svoje mobitele i ostale uređaje osobi koja vam priđe, hvala. „ , hrpavi glas je odjeknuo, glasan ali smiren.

Zaista, svi su odmah bili na podu. Na istom podu koji ih je mučio prije par minuta. Radili su onako kako im je rečeno. Svi su sada bili trijezni.

– „Zašto se ovo sve meni dešava?“, pomislila je djevojka u sebi.

Ležala je gotovo uz pult. Ironija. Tako blizu kraja jedne patnje, a ipak početak druge. Svakodnevnice su pune neslanih šala koje čine ovaj kosmički sklop koji zovemo životom tek onim što on zapravo jeste, jedan veliki apsurd.

Posmatrala je kako maskirani ljudi, gotovo odmjerenim korakom, kročili su preko tjelesa ljudi ispod njih. Činilo se, kao da ovo mogu i u snu uraditi. Čovjek koji je pričao na početku je izgleda bio vođa ove operacije. Zaključila je to tako što je vidjela da svi gledaju u njega nakon urađenog koraka. Mora da je tako.

-„Ne mogu da razumijem koliko jadan moraš da budeš da ti ovo bude zanimanje, šta
su im ovi ljudi uradili?“, gledala ih je sa mržnjom u očima. Odbijala je svaki vid agresije, mrzila je to.

Sunčeve zrake su udarale u lokvu krvi mrtvog čuvara, činila se gotovo crna. Nije se uklapala u sliku prostorije.

– „Molim Vas da mi otvorite vrata kako bih mogao da uđem.“, smireno se opet oglasio maskirani čovjek gledajući u zastrašenu damu iza stakla.

Djevojka je polako okrenula glavu i pogledala u staklo ispred sebe. Gospođa je oklijevala je na par sekundi ali joj je život ipak više značio od novca neke korporacije. Otvorila je zaštitna vrata i podigla ruke koje su se tresle kao grane u oktobarskom vjetru.

Djevojka je trznula. Noga maskiranog čovjeka se odjednom našla isped njenog lica. Prošao je iza pulta noseći torbu sa sobom.

– „Nadam se da ćete biti ljubazni i uraditi šta je logično, zar ne?“, čula je kako je rekao kroz poluotvorena zaštitna vrata. Tišina je vladala prostorijom. Poneki jecaj uplašenih žena bi na sekund urezao svoj odjek u tešku napetost.

– „Zašto već ne odu? Prokletnici! Želim da ovo što prije završi.“, to su bile misli koje su odjekivale njenom glavom. Očima je prelazila po uplašenim osobama. Nije im mogla pomoći. Jednostavno nije.

Opet se crna umrljana cipela našla ispred njenog lica. To je on. Stojao je tačno iznad nje sa torbom u jednoj a pištoljem u drugoj ruci.

– „Dođi i uzmi ovo.“, rekao je najbližem do sebe koji je gledao u njega, „To bi bilo to sa moje strane, uzmite stvari i možemo polako da idemo.“

– „Napokon…“, gotovo je odahnula u sebi. „…završeno je.“

Čuo se novi pucanj. Svi su se trgli. Pogledala je oko sebe ali maskirani ljudi su bili jednako iznenađeni kao i ljudi na tlu. Dva nova pucnja. Vrata na ulazu se otvaraju i Sunce je bljesnulo u prostoriju. Neko ulazi. Još jedan maskirani čovjek. Napravio je dva koraka i pao je na tlo. Krv je potekla iz njegove košulje.

– „Nije moguće! Zar su brže tu?“, reče nervozni mladi glas ispod maske koji je gledao u vođu. Nikom nije bilo jasno šta se dešava.

– „Morali su kad tad doći. Nema veze, podignite ga i uzimamo izlaz B.“, hladno je rekao vođa grupe koji je i dalje stojao iznad djevojke.

Maskirani ljudi su polako podigli ranjenog kolegu. Polako se pomjeraju prema biroima koji su se nalazili u pozadini prostorije. Jedan od njih je polako prišao ulazu i kao dijete kad se igra, bacao bi poglede van.

– „Policija! Da, policija! Nema šta drugo da bude!“, pomislila je djevojka.„Napokon će da dobiju ono što zaslužuju!.“

Sve se odigravalo brzo. Dvojica maskiranih ljudi su polako uz neki alat otvarali vrata biroa u pozadini. Nije mogla baš dobro da ih vidi od pulta. Čovjek kraj ulaza je i dalje bacao poglede vani. Samo vođa grupe, kao da nikako nije dio njih, stajao je u sredini prostorije posmatrajući ljude pri njegovim nogama.
Nije jasno čula ali jedan od dvojice je nešto dobacio vođi i on je polako otišao do njih zanemarujući sve njih. Nešto su pričali. Osjetila je kako se nešto pomjera kraj njene noge. Spustila je pogled i vidjela je čovjeka, možda u tridesetim, kako tipka nešto na telefon. Ruke su mu drhtale.

– „Kako je imao hrabrosti ostaviti još jedan telefon?“, pomisli gotovo šokirano.

Samo što je pomjerila glavu prema vratima, crna cipela se našla opet kraj njene glave. Pucanj. Trgnula se je čitavim tijelom. Brzo je pogledala iza sebe. Čovjek koji je tipkao na mobitel je sada praznim pogledom gledao u nju. Krv mu se slivala niz čelo. Podigla je pogled. To je bio on. Hladno je ubio čovjeka umjesto da mu samo oduzme telefon.

– „Đubre…“, rekla je toliko tiho da čak ni ona sama nije čula. Bila je sad i sama uplašena. Očito su bili spremni na sve.

– „Nadam iskreno da niko neće napraviti istu nepromišljenu grešku i da ćemo se ubrzo svi sretno rastati.“, rekao je to toliko hladno da ledi krv u žilama.

– „On koji je danas hladnokrvno uzeo dva života? On priča o sretnom rastanku? Šta to ima u čovjeku tako krvoločno i pokvareno pa da se može okrenuti nasilju tako lako i bezosjećajno? Nikad to neću shvatiti. Najprimitivniji čin kojeg mi kao ljudi možemo izvesti, uzeti nečiji život, je tako čest danas da je prilično postao i normalizovan u današnjem društvu. Zašto bar on nije poginuo!“, misli su kao topovi pucali njenom glavom dok je užarenim očima gledala u tog maskiranog monstruma.

Čulo se škripanje iz pozadine. Činilo se da su uspijeli otvoriti vrata koja su vodila u biro. I dalje nije mogla vidjeti od pulta šta se dešavalo tamo. Čovjek na vratima je rukom dozivao vođu. Nešto nije bilo uredu. U istom momentu se čuje pucnjava straga. Vođa se naglo okrenuo. Uzvratio je pucnjavu. Policija je izgleda shvatila njihov plan i poslali su par njih na zadnje izlaze. Pucnjava je stala. Vođa je ležao nadomak nje.

– „Da bar mogu ja da ga upucam…“, pomisli gledajući ga. Njene misli presječe glas iz pozadine. Glas koji još nije čula.

– „Bacite oružje i izađite podignutim rukama van!“

Nije mogla vidjeti iza pulta ali je mogla vidjeti maskiranog vođu kako gleda u pod. Polako, kao da razmišlja, ustaje.

– „Hajde, šta ćeš sad?“, pomisli dok ga je gledala sa isčekivanjem. Odjednom, na njen šok, on baca pištolj i diže ruke. Nije mogla da vjeruje šta vidi. On! Tako smiren i hladan se tako lako predaje.

– „Bez hektike, izlazim evo.“, rekao je prolazeći istim onim korakom iza pulta. I dalje se nije osjetila nervoza u njegovom glasu. To joj se nije sviđalo nikako, ali barem je završilo sad. Oči su joj se naglo otvorile, sjetila se.

– „Čovjek na vratima!“, dok je pomislila čula je pucanj sa vrata i još jedan pucanj iza pulta. Totalno je zaboravila na njega. Spustila je glavu. Još je jedan pucanj pao. Tišina je opet zavladala. Čula je korake. Ovaj put neravnomjerne. Čekala je da vidi ko će da izađe iza pulta. Bio je to on, maskirani vođa, ovaj put je bio ranjen u predjelu buta. Šepao je.

– „Jel sve uredu?“, prvi put je čula glas čovjeka sa vrata.

– „Jeste. Mogao si malo brže reagovati, ali uredu je.“, dobaci vođa.

– „Šta je sa njima?“, gledao je prema vratima od biroa.

– „Mrtvi. Obojica. Nemamo vremena više, povuci se polako.“

Svi su čekali sljedeći potez. Bili su uplašeni. Sparina je bila sve gora i gora a grupisanje na podu nije pomogalo situaciji. Vođa je uzeo torbu sa poda i pištolj koji je bacio. Došao je do kolege i nešto mu je šapnuo. Naglo se okrenuo i pogledao u masu.

– „Želim da me sad dobro slušate i pratite moje instrukcije. Ovo će nažalost da bude naše zadnje druženje. Molim vas da ustanete i svi podignutim rukama se u jednu liniju poredate ispred vrata. Hvala lijepo.“, rekao je malo glasnije nego inače.

– „Šta im ovo sad treba da znači? Zašto da ustajemo? Sigurno njih dvojica ne mogu da nas sve kontrolišu pa žele da tako da sebi kupe vremena.“, ustajala je polako sa ostalima. Vidjela je kako vođa gleda u nju i polako joj prilazi. Čudno je gledala. Uhvatio ju je za rame i polako gestikulacijom poslao prema pultu. Ništa joj nije bilo jasno. Pogledala je polako iza sebe, maskirani lik sa vrata je stajao iza nje gledajući je nijemo.

– „Želim da ostanete u tom položaju sve dok vam ja ne kažem drugačije.“, rekao je to sa rukom na nozi. Dlan mu je bio krvav. Digao je pogled i ravno gledao u nju. Svi su im bili okrenuti leđima. Šepao je polako prema njoj. Srce joj je počelo lupati jače. Nije znala šta ovo treba da znači. Kad je došao ispred nje, spustio je torbu ispred njenih nogu.

– „Promjena plana. Uzmi ovu torbu i ideš sa nama.“, rekao je prvi put sa drugačijim glasom. Bio je malo izmoren.

– „Ali ja…“, rekla je gotovo kao dijete.

– „Ne želim da čujem nikakve isprike. Zadnji put sam ti rekao. Uzmi torbu i idemo.“, dok je to izgovarao skinuo je masku sa lica. Znoj mu je oblivao lice.

Bio je to čovjek srednjih godina, širokih čeljusti sa crnim krupnim brkovima. Pogledao ju je direktno u oči. Imao je hladan pogled, gotovo hladan kao i njegov glas. Polako je šepao do stražnjih vrata prelazeći preko mrtvog policajca. Maskirani kolega nije skidao masku, pratio ga je. Stajala je ukočena kraj torbe. Drhtala je.

– „Da li treba da ti ponovim šta sam sad rekao?“, dobaci on sa vrata već malo strožijim glasom.

– „Ne…tata.“, uzela je torbu i prelazeći preko mrtvog policajca napustila je prostoriju.

 

(Visited 70 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments