svirao je saksofon
pod nebeskim akvarelom svih nijansi crne
u starom jazz klubu
prelazila sam granice
sna i jave
odjevena u dim cigareta
prsti
crni od žudnje
birali su brojeve usnulih centala
i gušili njihova grla pokretom jagodice
(san)
ja sam kod kuće, ja sam tamo
moje biće leluja iza ogledala
i drži zaboravljene žurnale
(pucanj)
komadići stakla lete pred moja stopala
i klanjaju mi se
stvoriteljici haosa,
božici razaranja.
krv pada na moje bijele papuče
(udisaj)
pjesnikinja je dim, kažem
ona pluta i okreće se u zraku
ona je u saksofonu
ona je taj drhtaj koji pulsira mojim grudima
kad te čujem
ona je početak,
ona je kraj.
sredine nema.
na pragu sam
nje
i ništavila
titram na ivici
isključila sam mogućnost
isključivanja uma.
ne znam misliti. ne umijem te prepoznati.
tvoja kosa
je nešto gušća nego prije
ali ja to ne bih trebala znati
dolaziš
u moje amnezijačke snove
zaboravljam
prešli smo davno te rijeke
vidim te na javi
i grlim tu sliku
jer ti si ostarjeli saksofonista, a pjesnikinja je dim
a ja sam cigareta iz koje se ona izvija
