Naišle smo na napuštenu, staru kućicu i odlučile prespavati u njoj. Nije bila baš udobna, imala je čudan miris, ne baš prijatan. Smjestile smo se i poželjele laku noć, uzbuđene što će s novim danom početi i naš novi život, ispunjen radostima.
Jutro je svanulo i krenule smo u grad. Bile smo iznenađene, jer je sve bilo drugačije nego što smo očekivale. Uzele smo oglasnik i tražile posao. Nakon duže potrage, trud nam se isplatio. Mama je našla posao u hotelu kao sobarica. Plata je bila super. Pokrivala je režije, našu školarinu i još bi nam dovoljno ostajalo za “svakodnevne potrepštine”.
Upoznala sam nove drugarice, ali najbolja se zvala Esma. Za nekoliko dana je imala rođendan i pozvala sve iz škole. To me oduševilo. Po prirodi sam društvena osoba i volim upoznavati nove ljude. Na zabavu sam krenula pristojno odjevena. Na sebi sam imala crnu haljinicu, kratku do koljena, s tankim naramenicama. Kosu sam podigla u rep i stavila malo šminke, jer držim da je najljepši prirodan izgled,
Kad sam došla, zabava je već bila počela. Vrata mi je otvorio simpatičan dečko, meni nepoznt. Kasnije mi je rekao da ide u našu školu, ali sam ga tada prvi put vidjela. Učinilo mi se da smo dugo stajali ispred vrata i gledali se, da bi napokon on rekao veselim glasom:
– Zdravo! Uđi, zabava je upravo počela.
Nespretno sam mu odgovorila:
– Zdravo… mislila sam da sam zakasnila.
Ušli smo unutra i počeli plesati, nošeni ritmom glasne muzike. Sve vrijeme žarko je gledao u mene, a ja sam po prvi put u životu osjetila čudno strujanje tijelom. Imala sam osjećaj kao da sam u bajci, gdje snovi postaju java. Bila sam vidno zbunjena i trapava, što je njemu bilo simpatično. Donio mi je sok, zaobilazeći vesele plesače i šapnuo mi na uho:
– Hoćemo li izaći malo vani, ovdje postaje zagušljivo?
– Pa… da, mogli bi malo prošetati – rekla sam mu sva zbunjena.
Nasmijao se i krenuli smo prema vratima na drugom kraju sobe. Bio je visok, imao je kratku crnu kosu i predivne smeđe oči, pred kojima bih zadrhtala svaki put kada bi me poledale.
– Kako se zoveš? – upita me.
– Adela, Adela Ahmić, a ti?
– Ja sam Edin Buljić. Možeš me zvati Edo. Drago mi je što sam te upoznao, i moram ti reći da prelijepo izgledaš večeras.
Znam da sam pocrvenjela, jer mi je na te riječi krv pojurila prema licu i bilo mi je krivo što me je glas odavao dok sam s mukom izgovarala riječi.
– Joj, hvala ti puno… i ti super izgledaš – rekoh smušeno.
– Zašto drhtiš? – upita sa smiješkom ljepšim od bilo čega.
– Pa, da… malo mi je hladno – zbunjeno odgovorih.
– Evo, izvoli, znam da te neće baš ugrijati, ali nemam više ništa kod sebe – skinuo je sa sebe i pažljivo me ogrnuo elegantnim, plišanim sakoom.
Bilo mi je neugodno, ali sam osjećala zahvalnost prema tom simpatičnom dečku. Tražio mi je broj telefona i da ponovimo naš izlazak. Pristala sam, iako je bio stariji od mene dvije godine. Kući sam se vratila presretna, mada ni sama nisam znala zašto. Mama me dočekala iako je već bilo kasno, a mala sestra Lejla već je bila u dubokom snu.
– Draga mama, upoznala sam predivnog dečka i dala mu broj telefona. I… i… i on želi da se opet vidimo – odmah sa vrata sam joj rekla.
Najčudnije od svega je to što se nikad prije nisam ovako lepršavo osjećala, kao da više letim nego što hodam. Mama se smijala i rekla:
– Toga sam se i bojala. Kćeri, pa ti si se zaljubila. Pazi se dobro tih burnih osjećaja. Poslušaj ovaj moj savjet i nikad ga ne zaboravljaj. Dobro znaš kako sam ja prošla u životu i ne bih voljela da se ta priča i tebi dogodi.
