Porto je… jednostavno, Porto

3 jun
Nataša Gološin

Na stepeništu koje se penje do onog visokog gvozdenog mosta D. Luiš, ispred kog se fotografiše svako ko dođe u Porto, dva para prljavih patika, zgužvane majice, sličice fudbalera, nekoliko novčića, ofucana fudbalska lopta i ključ na pertli. Osvrćem se da vidim da li je vlasnik ovog blaga u blizini, i čujem: „Skoči, skoči, vidi ga što se uplašio“.

Hor dečačkih glasova na kamenoj platformi nadomak mosta, a na mostu, „okačeni“, onako sa spoljne strane, dva mršava preplanula dečaka, ne starija od 13 godine. I evo, jedan je već u vazduhu, leti prema hladnom i mutnom Doru, a drugi, onaj što se uplašio, se predomišlja. Penjem se na most, prolazim pored njega, čučnem i kažem mu: „Ma šta te briga, ako si se uplašio, skočićeš drugi put“. „Ma, svi gledaju“, kaže zabrinuto. „Kako se zoveš?“, ne znam ni sama zašto ga pitam. „Luiš“, kaže. Baš kao i kralj po kome je most dobio ime, mislim. „Uh, Luiš, pa ne znam šta da ti kažem… Srećno…“, slegnem ramenima i nastavim svojim putem.

porto1 foto francisco oliveiraMOST D. LUIŠ. FOTOGRAFIJA: FRANCISCO OLIVEIRA

Produžujem preko mosta, u Gaju, da se nađem sa drugaricama iz Srbije koje su bile u gostima. Retko ko zna da se „Porto“ vino ne proizvodi u Portu, već u Gaji, potpuno drugom gradu. Nalazimo se u jednom od zabačenijih vinskih podruma do kog se penje strmim ulicama oivičenim kamenim zidovima i zauzimamo sto na kaldrmisanom pločniku, tako da preko krovova pogled dobacuje do Porta. Sedimo tako i degustiramo vino, a one me gnjave pitanjima šta treba da rade u Portu. Ne znam šta da im kažem. Pa valjda baš ovo. Da sede i da piju vino. Bila sam u ovom gradu sada već nekoliko desetina puta, i što ga više upoznajem, to mi se više sviđa. No, i dalje ne mogu nikako da odredim šta je to što je „must see“. Sve se mora i ništa se ne mora.

Ono što za sada mogu da tvrdim je da je najbolji pogled na grad – iz susednog grada. Do Gaje se može stići i peške, preko pomenutog mosta. Tu su na desetine manjih ili većih fabrika koje proizvode Porto vino. Nemojte da vas ime prevari. To i nije baš obično vino, već je slađe i sa višim procentom alkohola (oko 20%). Ulaz u vinske podrume na obali se plaća, ali ako zađete malo dalje i posetite neki od udaljenijih proizvođača, degustiraćete besplatno tri ili četiri vrste ovog pića i čuti da se i danas ponekad grožđe u ovim vinarijama gazi golim nogama uz pesmu i igru. Naučićete da je Porto vino slatko i jako sasvim slučajno. Za to je kriva politička situacija u Evropi u 17. veku i činjenica da su Britanci zaratili sa Francuzima, pa su morali da potraže alternativu za francuska vina. Tako su otkrili regiju Doro, zaključili da vino nije loše kao ona na koja su nailazili na obali, i kako bi ga pripremili za dug put brodom do Engleske, u svako bure su dodali kantu-dve brendija. Tako se vino nije kvarilo u dodiru sa vazduhom. Britanci nisu dobro reagovali na ovu “brlju”, ali u nedostatku druge opcije dali su joj šansu. Ratovi su se ređali jedan za drugim, pa je ovo piće postalo za kratko vreme vrlo popularno. Već u prvoj polovini 18. veka zaštićeno mu je geografsko poreklo, a danas važi za jedan od najpoznatijih portugalskih izvoznih proizvoda. Naravno, pored Ronalda.

rsz porto 9 salvador nobre da veigaRIBEIRA. FOTOGRAFIJA: SALVADOR NOBRE DA VEIGA

Ovaj grad nije sjajan kao Pariz, otmen kao London, ili moderan kao Njujork. A i ne treba ga porediti ni sa čim. Porto je, jednostavno, Porto. Nema poseban spomenik ili zgradu po kojoj je nadaleko poznat, on je nekako više znamenitost sam za sebe. Iako pretežno siv, često kišovit i za damske cipele neudobno kaldrmisan, Portu se uglavnom sve oprašta već posle jedne čašice istoimenog vina.

Pošto sam putnik opsednut mapama, teško mi je da poverujem da nikad nisam nabavila jednu i za Porto. Dolazila sam u drugi najveći grad Portugala totalno nepripremljena, uglavnom lepim danima, eto tako, da radim – baš ništa, osim da šetam i razgledam. I nikad se nisam izgubila. To jest, nikad se nisam našla negde gde nisam želela da budem. Jedna putanja je prilično jednostavna, i savetujem je svojim drugaricama za sutra. Ako pratite kaldrmu, takozvanu “kalsada portugeza”, i idete nizbrdo od željezničke stanice u centru, nećete promašiti Ribeiru, zonu koja Porto čini (između ostalog) toliko posebnim. Ovo je strogi centar grada koji izlazi na reku, a koji je, budući da pripada svetskoj baštini Uneska, netaktnut i prepun oronulih ali neodoljivih fasada i balkona koji samo što se ne odvale. Iznad glava prolaznika lelulaju plahte i veš, zajedno sa ponekim sveže opranim šalom FC Porto, i naravno, sveprisutnom zeleno-crvenom zastavom. Tako na najatraktivnojoj lokaciji u gradu, osim jata galebova, žive siromašni ribari i starice na ivici egzistencije u sobicama od deset kvadrata, ali sa neprocenjivim pogledom na “zlatnu reku” i prelepi most koji je konstruisao Ajfel. To je ukratko Porto, grad koji se u isto vreme raspada, ali u kom ne biste baš ništa dirali i menjali.

rsz 10porto foto-flickr user melibeoTRADICIJA. FOTOGRAFIJA: MALIBEO

Ključno je, doduše, posetiti Porto po lepom danu, jer u protivnom podseća malo na scenografiju za zločine, prepun senki koje zamiču za uglovima i sa žućkastim, mutnim uličnim osvetljenjem. Ako je, međutim, sunčano, što se može desiti već i u februaru, pa se od Ribeire zaputite niz Doro peške, nećete osetiti, a već ćete preći desetak kilometara prateći promene ambijenta i reku koja se širi kako bi uronila u Atlantik. Odjednom, oronule fasade se transformišu u luksuzne vile, okolo su špaliri palminog drveća, a uz obalu se nižu skupi restorani. I to je Porto. To je Fož, “najnašminkaniji” deo grada i sušta suprotvnost Ribeiri. (savet: kafu popijte u starom centru, da je ne biste platili dva i po evra umesto 0,80) Svakako, horizont je i ovde neponovljiv. Atlantik koji kao da hoće da razvali grad, snaga okeana na delu, i nemogućnost da se zaključi kako, u isto vreme, na istom mestu, mogu da postoje ta neviđena buka talasa i vetra i mir daleke pučine i sjajnog, belog peska.

porto2 foto Jose MoutinhoFOŽ. FOTOGRAFIJA: JOSE MOUTINHO

Porto je grad prelepih parkova od kojih su neki bogate zadužbine (Seralveš), jedne od, prema Gardijanu, a i ako mene pitate, tri najlepše knjižare na svetu (Lelu), visokih mostova (Arabida, Maria Pia, Luiš I), srdačnih ljudi i oslikanih keramičkih pločica. Ova portugalska umetnička disciplina široko je rasprostranjena… na crkvama, palatama, ali i običnim kućama i željezničkim stanicama. Šareni printovi, slike iz svakodnevnog života ili važnih istorijskih momenata, zabeleženi su na pločicama koje Portugalci zovu “azulejžuš”.

U Portu, najbolji način da se upoznate sa njima je poseta gradskoj katedrali, ili, jednostavno, šetnja starim delom grada u kojem je zid gotovo svake druge kuće ukrašen drugačijim dezenom. Tradicija azulejžoša doseže do 15. veka. Portugal ju je, preko Španaca prihvatio od Maora, koji su je iskopirali od Persijanaca. Zašto bi neko pločice lepio na spoljne zidove, umesto u kupatilo, ne može čovek da se ne zapita, ali već na drugi pogled na šarmantno kič šarenilo, mnogi će pomisliti – pa zašto da ne… Kralj Manel I doduše nije imao ovu dilemu. Čim je video stubove Aljambre, odlučio je da svoju palatu u Sintri dekoriše u sličnom maniru. Prve pločice su uvezene iz Sevilje, i kako je nalagao islam, nisu prikazivale ljude, već samo geometrijske oblike. Postepeno, portugalski umetnici su počeli da ukrašavaju pločice svim i svačim – životinjama, svecima, scenama događaja i ljudima, i u svim bojama, a naročito plavoj, zelenoj, žutoj i beloj. U 17. veku u modi su bile samo plavo-bele pločice. Ne čudi. U vreme portugalskih osvajanja (koja oni nazivaju “otkrića”), majstori su se ugledali na porcelan dinastije Ming. Osim dekorativne, pločice imaju i praktičnu namenu. Kako je na u Portugalu vlažnost vazduha neretko baš kao u kupatilu za vreme tuširanja – uloga je jasna.

porto5 foto paolo margariAZULEJŽOŠ. FOTOGRAFIJA: PAOLO MARGARI

Sumrak. Završavamo priču i teoretisanje o Portu i vreme je za praktičnu primenu rečenog. Pale se svetla oko reke. Devojka iz vinskog podruma prilazi da nam kaže da zatvaraju i mi krećemo nazad u grad. Devojke se kikoću pomalo pijano, a ja razmišljam kako mi je život u Portugalu povećao prag tolerancije alkohola, budući da sam usvojila naviku pijenja vina za vreme svakog ručka. “A kakvi su Portugalci”, pitaju me, a ja se mrštim i govorim da sam ja svog našla, a one nek se potrude. “Ajde, pomozi nam da i mi nađemo neke momke”, zezaju se, dok koračamo prema gvozdenom, sada u suton već lepo osvetljenom mostu.

Na stepeništu, isto društvo. Prepoznajem dečaka koji se plašio da skoči. Vidno neraspoložen. Jasno mi je da nije skočio, i sada je na meti šala svojih drugara. “Ćao Luiš”, kažem mu, kao da smo stari znanci. “Hoćeš s nama na sladoled?” Gleda me, crnim očima, pa gleda dve devojke pored mene i klima glavom, u neverici. “Hajde onda”, kažem, a on na najkul način saopštava drugarima: “Društvo, moram da idem”, i krećemo.

Drugarice me gledaju. “Eto vam Portugalac”, kažem i smejem se. Ribeira nas čeka, još starija i neodoljivija nego pre dva sata.

(Visited 180 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments