Poljubac koji radi

30 apr
Milica Stanisavljević

Poslednji put kad mi se neko svideo, on je rekao da je to faza. Da to prolazi ako se ništa ne desi i da posle ponovo sve bude okej. I shvatila sam: da – sviđanje jeste faza, i da – sviđanje prolazi. Ali kad jednom prođe, više nikad nećeš gledati isto osobu koja je pustila da te prođe.

Neće te više zanimati šta ima da kaže. Neće te više radovati to što želi da te čuje. Nećeš mu dati priliku da te ponovo vidi. I nećeš se osećati loše zbog toga. Biće ti smešno, biće ti smešan. I sve će biti okej. Krenućeš dalje, ubeđena da ti ne treba niko, i jedne noći, u tri ujutru, nekoga će zanimati što ne spavaš. Tada ćeš pojesti svoje reči.

– Šta god radio, ne udeljuj mi komplimente, napravi poneku pravopisnu grešku, i sve će biti okej. – dajem instrukcije, sa planom da nema šanse da padnem na njega, tim pre što znam da bih mogla.

Naravno, u roku od tri sata, ili dvanaest minuta, ne znam ni sama, šarmirana sam. Plan pada u vodu, ja padam u vatru, i ležim tu, zamišljajući prvo piće, prvi poljubac i prvu bebu. Okej, bebu ne. Bebu stvarno ne. Poljubac da. Poljubac stvarno da. Jer ako poljubac ne radi, ništa neće da radi.

– Mislim da je krajnje vreme da počneš da mi udeljuješ komplimente. – naprasno menjam mišljenje, i to je to.

Film se premotava unapred. Na sunčan dan, na neku plavu haljinu za devojčicu i neke strava tetovaže za dečaka. Na razgovor kog se posle poljupca više ne sećaš.

Film se premotava unapred, na trenutke u kojima pokušavaš da se setiš ko je koga uhvatio za ruku i kako se to uopšte desilo, a da i ne primetiš. Na trenutke u kojima je sreća kad samo držiš nekoga za ruku i gledaš u nebo, u reku, u plafon, u univerzum. Na trenutke u kojima je zagrljaj sve.

Jednom je jedan neko rekao da sam previše devojčica za svoje godine. Previše zanesena, previše njanjava. Da imam prevelika očekivanja. Da život ne radi na fantaziranja, da je zaljubljenost zabluda, da je ona prisvojna zamenica sranje. Da je držanje za ruke za decu, da je ljubljenje dosadno.

Da je sve što imamo od života samo loš seks, pod uslovom da ga uopšte imamo, i trpljenje. Da je sve što imamo od života kompromis. Kompromis i ništa, jer kompromisi ubijaju sve.Da je „poljubac koji radi“ smešan termin. I da to ne postoji. Da sve ono što meni treba i što ja od života tražim – nije realno.

Ja mu, s druge strane, nikad nisam rekla da je previše odrastao. Previše ogorčen. Da je previše prazan i previše kukavica. Da živi u zabludi, jer je izgubljen i ne ume da se nađe.

Nisam mu rekla ništa, jer me više nije bilo briga. Spakovala sam svoju zanesenost i prevelika očekivanja i otišla, da bih se vrlo brzo uverila da je ono što ja želim sve vreme bilo ispred mene.

Da neko razume.

Da onaj pravi poljubac postoji.

I da taj poljubac radi.

Uvek.

(Visited 152 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments