Pismo na čekanju

14 avg
Emina Kozica

Dragi moj, pocela sam prve reči iznositi na list hartije razmazujući mastilo po hartiji pomesano suzama mojim. Svaki početak pisanja mi je teško padao kao da je bio kraj. Već je sredina meseca avgusta kada je zalazak sunca najlepši i boje na nebu najlepse posmatram ih sama. U momentima blagi povetarac igra se sa mojom kosom i sunce jarko obasjava žitna polja, a radnici na polju brisu znoj sa čela od napornog rada, a tebe nema. Evo pišem ti, a ni sama ne znam što? Duša kao da vapi da čuje neočekivano. Kao srećnu vest da od tebe glas ili zauzvrat pismo, pa ček i onu tužnu vest da zamislim sebe pored tebe kao u snu da moja duša zagrli tvoju u trenucima tuge. Lutam od mesta do mesta trazeći dušu sličnu tebi ili je to samo beg od realnosti i skrivanja istine od sebe same. Godine svakako prolaze, zar je to na kraju bitno. Sve sto se meri prolazno je, sve što se broji ima kraj. Pogledam u nebo i pitam se da li lažem sebe, tebe ili ljude oko nas. Znam da je današnjica ugasila svaku romantičnu svetiljku, ali ja znam da Pariz još uvek čeka na nas. Duša je poput latice ruže treba je vremena i volje da se otvori ne treba je siliti kao ni ljubav. Znas li da sam u jednu kutiju zaključala sve tvoje istine i lazi, ali svaka ispisana bila je draga koliko i bolna. Mozda ovo pismo nikad nece dospeti do tebe, ali ako ti se ikad nađe u rukama i kad slova na papiru budu jedva cčtljiva, nadaću se da ćeš uspeti da pročitaš imemoje.

Tvoja lutajaća mala…

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 220 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Hocu.ba praksa