Svaki dan čekam voz koje ide od Montera do Pariza. U 9 sati, voz stoji na stanici Fontaineblo-Avon. Kao i drugi putnici, pitam se da li je teretni voz prošao u 8 sati i 45 minuta? Kada prođe teretni voz u 8h i 55 minuta, znamo da će naš voz kasniti 15 minuta! U zimu nije smešno čekati ovde. Uvek čekam voz na istom mestu, pod mostom posle katemptote, zato što na severu u Francuskoj, vreme nije dobro i često pada kiša. Dakle, ovo je najbolji zaklon za putnike pre njihovog puta od 45 minuta. Jedna lepa žena se uspe uvek sa mnom u istom vagonu. Ona je mlađa od mene, mislim između 25 i 27 godina. Nikad nismo govorili. Ne poznajemo jedno drugo, ali nas zajedničko prisustvo smiri. To je čudno i smešno. Ne znam kako se zove, pa je zovem Tara Jarmon. Zašto? Zato što ima torbu s ovim znakom. Pitam se kako ona zove mene? Parizovi vozovi (RER) imaju dva sprata. Kada ide gore sledim je, kada idem dole sledi me i obrnuto. Ko je prvi, odluči za drugog. Uvek se vidimo. Sučeljavanje. Sada put počinje. Gledamo da li su “Četiri jahača Apokalipse” ovde?! Četiri žene odvratne, bučne i glupe! Ne? Super! Možemo da otputujemo bez problema, to je dobro. Pogledam je, ona gleda film ili seriju na svom pametnom telefonu. Preleti pogledom ponekad po meni, i ja isto. I onda konačno mogu da spavam! U Parizu, idemo u metro zajedno. Na francuskom se kaže “sve putevi vode u Rimu” (Tous les chemins ménent à Rome) a ja kažem “sve RER vode u Čatele”. Zovem Čatele “Pandemonium”, zato što je pakao. Teško je znati njegov put. To je srce javna prevoza u Parizu, tramvaja, metroa, autobusa, RER-a i možeš da vidiš usred ovog pakla pravo lice Pariza. Bogati beže od beskućnika, izbeglice pređu policiju, crno, belo, žut se mešaju, lepota i ružnoca se dodiruju, tuga obuhvata euforiju. To je Pariz daleko od glamura, blizu života. Duša Pariza živi u Šatleu. Ljudi putuju u tu svoju arteriju svaki dan.
Linija 14 metroa ima stanicu. Pored mene vidim Tara Jarmon, koja silazi sa metroa. Naše oči kažu “doviđenja, vidimo se sutra”. Naša usamljena putanja jedni sa drugima, ovde završava. Sada mislim o njoj. Znam da se svako jutro, nada da će me videti. Ja bih voleo da joj kažem, “Ne brini! Imao sam nezgodu na svom poslu! Sada ne radim, ali uskoro ću ići na posao. Obećavam ti da ćemo moći da nastavimo našu igru!”
Od Avona do Chatelet
22
jun
(Visited 144 times, 1 visits today)
