Odlaziš.
I misliš nestat će sve.
Zaboravit ćeš.
Dok gledaš majku i oca na kućnom pragu, odlaziš.
Svojim koracima praviš nove tragove u snijegu.
Odlaziš jer misliš da ćeš zaboraviti.
Oči, osmijeh. Nju.
Zaboravit ćeš, misliš.
Zaboravit ćeš, nadaš se.
Sa teškim koracima i uzdahom se udaljavaš.
Od svega.
Odlaziš.
I misliš zašto, zbog čega?
Zar je sve u odlasku?
Zar će sve nestati ako odeš?
Hoće.
Možda.
Ili ipak, ne.
Ako odeš da li će nestati sve ono što je u tebi?
Sve ono što je duboko skriveno?
Nestat će sve oko tebe.
Zaboravit ćeš možda da si nekad davno otišao.
Ali ono što je u tebi nikad neće nestati.
Lako je pobjeći od nekoga ili nečega, ali hajde pobjegni od nečeg što je u tebi.
Da li možeš?
Naravno da ne.
(Visited 536 times, 1 visits today)
