Nešto iz svakodnevnice

16 nov
Svakodnevna žena

Nikada nećete, odnosno, neću ni ja, shvatiti koliko smo ustvari srećni što imamo oko sebe ljude koji su vredni življenja.
Da li se to odnosi na porodicu, ili na jednog njenog člana, na prijatelja, na dečka, devojku, komšiju koji vas je nekad oduševio nekim svojim postupkom, rečima, a da pre toga niste mnogo pričali, nije ni bitno… Sigurno neko takav postoji.
E, zbog takvih ljudi vredi biti ovde.
Ja imam nekoga ko mi je poput izduvnog ventila. Nekoga poput antibiotika, antidepresiva, neko poput “vijagre”.. On me diže kada treba, spušta isto tako, i tu je da me razume. Da me voli. Da me grdi. Da me razmazi, a i da ne dozvoli da je po mom.
Neko ko mi je jako drag. Neko ko na mom licu stvara osmeh pri samoj pomisli na njega.
Znaš ono kada se voziš autobusom, sediš, setšs se nečega i totalno zaboraviš gde se nalaziš, krećeš da se smeješ! Ljudi te gledaju, primećuješ, ali ne prestaješ! Ma, nema vezeee.. Koga je briga. I misle da si lud, ali, ti znaš da nisi. E, to se meni dešava kada pomislim na tu osobu.. Na neke ludosti, doživljaje, i onda kreće napad smeha… Prija, svakako! (a šta je kada u autobusu plačeš….niko da te pogleda, niko da stane i gleda u tebe…a kad se smejšs, oči im ispale..).. “Ljudi danas.”Sad je pitanje zašto sam počela da pišem sve ovo…hmmm…….da se setim …. A daaaa…
Htela sam da kažem da je danas od velikog značaja, da u ovom apsurdnom svetu, punom bola, sran*a, i losih ljudi, nađeš nekoga ko može da doda boje tvom životu.
Nekoga ko će ti se, je*em mu mater, naći tu i kada misliš da neće.
Neko ko će iz tvog pogleda da shvati kada je pravi trenutak da ćuti, ili priča, i neko ko će znati SVE, bez da mu išta kažeš.
Neko pred kime ćeš TI biti TI, bez maske, bez foliranja, bez šminke bilo kog tipa.
Neko ko će da ti da ruku kada treba, i da te isto tako pusti…da li ćeš otići ili ostati, na tebi je.
Treba nam ljubav! Treba nam sreća! Treba smeh da odzvanja ulicama ovog jebenog grada, ne da se čuju psovke putnika gradskog prevoza jer nemaju pare da plate kartu, a kontrolori ne biraju šrtve. (razumem da je to njihov posao, ali preteruju). Umesto sirena na semaforu zbog nečijeg pretrčavanja, ili još gore, škripanje guma zbog istog, bilo bi mi draže da se čuje muzika. To bi značilo da svuda po gradu treba okačiti zvučnike, i neka svira stvar! Kako bismo svi bili opušteniji…smireniji…raspoloženiji…
Mnogo smo, bre, danas svi pod stresom. Besni. Nervozni. Ljuti.
Nemamo para. Zdravlje nam je loše.
Međuljudski odnosi su ravni nuli. Deca idu krivim putem. Ljudi se ubijaju, misleći da se tako rešavaju problemi. A deca ostaju sama… Pa, kako da budu normalni?!
Eh….. Toliko toga treba da se uradi. Toliko toga da se promeni. Ali, moramo početi od sebe.. Svako od sebe.. Kada krenemo tako, možda nam i bude bolje.

(Visited 97 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Admin