Kad je u firmi izašao konkurs za mlađeg referenta, kont'o sam, evo moje šanse. Dugo godina sam radnik firme. Im'o sam jedan stepen više od srednje škole. Zvali su to Viša. U konkursu vala i ne traže više od srednje. Ja eto imam jednu prednost, tješio sam se.
Treba popunit prijavu. Napisat o sebi koju rečenicu. Dokaz o završenoj toj i toj školi. Ljekarski. Sjeo sam da odmorim. Na rub kanala. Boga mi sam dobru rutu iskop'o. Hoće ovdje neke kablove. I nije duboko. Zahmetli jeste. Al’ kopo sam i gore.
Mislio sam se da li da u prijavi napišem ono po peesu, kako to pišu fakultetlije kad se prijavljuju na konkurse. Završio višu tu i tu. Odličan, pohvaljen učenik. Završen kurs informatike. Četiri stepena engleskog jezika. Volontirao u humanim organizacijama. Vlontirao u svim postojećim organizacijama i udruženjima. Komunikativan. Inovativan. Susretljiv u timskom a sposoban i u samostalnom radu. Oženjen.
Ne znam da li da predam sve kopije diploma i certifikata ili da predam sliku promrzlih prstiju. Bronhijalne astme. Žuljevitih ruku. Da odem u dronjcima koje nosim. Nemam ti ja odijelo. Nisam ni kinesko mog'o nabavit. Kad bude kakva fešta u firmi, posudim od komšije Edhema. Vala nikad nije po’ riječi rek'o. Svaki put u istom idem. Šta fali. Najvažnije da mi može. Kont'o sam svašta. U ovoj mojoj glavi prava turbulencija. Ne znam, eto, šta bih, kako bih. Znaš ono kad nemaš šta da izgubiš, šta god da probaš. Kako bi bilo da uletim u kancelariju. Da se snuždim. Ko što i jesam. Da ničice padnem na koljena. U oči da ih pogledam. Najiskrenijim tonom da im kažem – ja više ne mogu gledati crnilo ispod očiju moje djece…
De man'se aman gluposti. Da me iščeraju skroz pa kud onda. Eh, moj brate, tuđa ruka svraba ne češe. Jes njima tugaljiv moj život. Kopaj kanal i šuti. Nema niko milosti.
U ovoj mojoj maštariji prekide me kolega Drmač. Mi ga zvali Drmač. Po glumcu komičaru. Vazda bi nas razveseli. Reče mi primili novog referenta. Aaah. Kako bolan primili. Nisam se ja prijavio. Nemaš se, kaže, računa prijavljivat. Primilo šefovog badžu. Mali već počeo. E što me okahri. Ti koji me uvijek uveseljavaš. Drmač sleže ramenima, preklopi ustima i ode. Imam još kilometar iskopat. Ustanem i udaram jače nego ikad. I ovaj vjetar se naduo pa mi suze naviru. Od vjetra beli. Ispašće nafaka. Samo moja. Ima još ljudi koji u nafaku vjeruju. Mešćini sam i ja jedan od tih.
