Maštanja kopnenih mornara

16 jan
Alen Alenijevič Elijevsky

Maloprije je lajao pas iznad Siročetove kuće,

a onda sam čuo pucanj.
Samo jedan.
I nisam htio pisat tužnu pjesmu,
al tužne stvari se vani događaju.

Maleci divljaju pod jorganom,
a ti si vaga, esteta.

Al nemoj molim te toliko da se šminkaš,
razmaže se po meni,
i usne mi se osuše i ispucaju,
i sjajilo mi bude po licu
i još milion stvari zbog kojih te volim nenašminkanu.

Jer ja sam zatucani Balkanac koji ne aplicira
ni na šta što je na engleskom.
Ne volim imat irgeta pored sebe.
Volim sve sam.

Gdje ti živi ta Nermina da je ja nazovem,
da joj kažem da ni ja nisam
laskalo otmenih krava i pevač prodanih prava,
već da pevam tužnima.
Jer tuga oslobađa.

A sve bi možda bilo drugačije
da sam rođen ko neko drugi,
neko sretan,
neko s kućom pored mora.

I sve je ljepše kad u Pločama izađeš iz voza
i uđeš u autobus sa klimom
koji vozi za Gradac.
Preplanule Šveđanke,
Kineskinje bosih nogu.
Mali milion slika u memorijskim karticama.

Vazda nosim sok…
u starkama bosih nogu.
Ima tu i brkatih gospodina s novinama
u rukama,
u šorcu i polo majici,
sa sve sandalama na nogama.

I onaj osjećaj kad iza krivine ugledaš
more.
Kad ugledaš more,
i prije nego ga brkati gospodin ugleda,
skineš ćale,
i više nije sve crno,

(Visited 277 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments