Kutak

20 avg
Angelina Filipović

Volim svoj kutak ”samoće”,tu se sakrijem kada me uhvate ti momenti neverice,odmora. Kada ne želim da slušam zajedljive i ogorčene ljude koji su tako mali naspram izgovorenih laži,a tako veliki kada poverujemo u njih. Indiferentno gledam sve momente bola i estetski pratim ono sreće što osećam i što me vodi. Kuda vode strah i bes osim u rupu bezumlja? te flegmatične priče prezrivih ljudi,dovode me do nedoumice. Da li žele da te povrede ili samo da sebi pookažu koliko su jaki iako uistini nisu.Ne boli nas siromaštvo i loš status stanovništva,boli nas ta privržena želja da se dokazujemo i neznanje da imamo baš sve! Zašto uvek treba da bude kako je zapisano? Zašto uvek pravila? Zašto uvek trka do najboljeg materijalnog udela? Ponekad pomislim da svet baš treba da bude ovakav,u ovim ruševinama da bismo mi dosegli želju da ga vidimo drugačijeg,lepšeg i onda samostalno krenuli da ga menjamo.Možda bi tada prestali problemi da nas zbližavaju a uspesi razdvajaju. I onda shvatiš da si dosegao limit svoje gordosti pa se vraćaš na početak i guraš u prve redove te iste flegmatične predstave života ne razmatrajući okolnost da ti menjaš scenario.Zatim vratiš se u svoj kutak,čekajući voz ka novoj stanici sanjarenja i upornosti da promena leži u nama.

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 284 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Hocu.ba praksa