Ko šuti, slaže se

28 nov
Ema Fazlić

Svakodnevno slušam kritičare svega oko mene, svi se na svakoga žale, stručnjaci smo i eksperti za sve oblasti i najbolji smo u prepričavanju i teroretisanju svakodnevnih zbivanja. Živimo za prepičavanje svake pa i najmanje stvari u svakodnevnom životu, od vremenske prognoze za taj dan pa do pregleda crne hronike od juče. Ne mogu vjerovati koliko smo postali površni, da imamo samo ovakve interese i pitam se da li ću ostatak svog života provesti u ovoj površnosti. Mladi ljudi danas nemaju nikakvih ideala, nemaju nikakvih motiva i ciljeva, te se pitam kakvom životu težimo i kakvo društvo treba da izgrađujemo sutra. Naši roditelji nam svakodnevno pričaju kako su nekad živjeli i kako su se družili, te mi to sve izgleda utopistički. Moj baka je starica u nekim kasnim sedamdesetim godinama, svakodnevno obiđe jednu nepokretnu komšinicu u zgradi i odnese joj barem jedan obrok za taj dan, te mi to izgeda čudno jer ja u svojoj zgradi nisam nikada kod nikoga nikad bila. Jednostavno nemamo navike da idemo kod nekoga, a ni mi nikoga ne zovemo u posjetu. Podravimo se kada se sretnemo i na tome se završava.

A mogla bih i ja da odem do one stare gospođe iz prizemlja, ćula sam da je veoma bolesna, možda bih mogla da je upitam da li mogu da joj kupim nešto u samoposluzi. Mogla sam ali nisam.

Preko puta moje zgrade u jednoj staroj oronuloj zgradi koja samo što se ne sruši, često čujem glasno psovanje nekog hrmpalije i ženski plač koji mi dugo ostaje u ušima. Pomislim kako bih trebala pozvati policiju, jer mi je žao te jadne žene koju nikada nisam vidjela. Pomislim ali nisam.

Drugarica iz razreda na tjelesnom odgoju često sakriva modrice na rukama, nekako na brzinu presvuče majicu, čula sam da joj je otas nasilan i da je često tuče. Možda sam to mogla reći razredniku, pa i drugi su vidjeli skupa sa mnom, pa i oni su mogli reći. Rekla nisam.

Ne traba se miješati i praviti sebi probleme, tako je najbolje, tako nas uče.

Da, ne treba se miješati, biće bolje sutra, sakrij pogled kada vidiš što nisi trebao, okreni glavu i prođi jer ne dešava se tebi. Tako nas uče. Postajemo djeca poslušnika i bez svog identiteta, totalno emocionalno osjetljivi na slabije oko nas. Jer, biće bolje sutra. Samo se bojim da jedan od gore navedenih slučajeva ne budemo mi. Neće biti bolje sutra ako ne uvidimo da starica iz prizemlje mora imati pomoć zajednice za stare i bolesne, da uplakanu komšinicu nema pravo maltretirati pijani muž, da moju drugaricu ne smije tući nasilni otac.

Imamo dužost i obavezu pomoći, naći načina da ukažemo na pojave koje nas okružuju a na koje životna sredina ostaje nijema. Ono što smo danas propustili da učinimo možda nam neće dati šansu da ponovimo, ono na šta nismo reagovali neće nam dati da drugi dan izgovorimo, prešućeno, neizgovreno ostaje kao naša savjest koja će nas uvijek opominjati. Nisi, a mogao si, to je lako samo napokon u sebi skupi malo hrabrosti i kao ishod biće i tvoje bolje sutra.

Zato generacijo osvijestimo se jer ko šuti, slaže se.

(Visited 253 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Admin