Danas je neparni dan u Sarajevu i ja sam se probudio sa jednom čarapom na nozi. Ne znam, vjerovatno nisam imao snage da je svučem sa sebe. Tako, odlučio sam da cijeli dan na nozi nosim samo jednu čarapu.
Nedeljom neparni dan u maglovitom Sarajevu, dok ti crne vrane kruže oko glave. Otvaram frižider, a Bože moj on prazan. Tu se zmaj u meni prvi put pretvori u komarca. Moram otići do onog „Spejšatl“ tržnog centra, kažu imaju razne promocije, pa možeš da kušaš raznovrsnu hranu. Danas jedemo besplatno, rekoh tiha glasa. Zove me oko dvaneske’ jaran i pita: „hoćemo li na fuka“? Hoću ba!
Dok sam zaključavao vrata, od mog petosobnog stana, javlja mi se neko uzbuđenje. U dilemi sam! Da li je to zbog neparnog dana ili jutarnjih problema oko stolice? Shvatio sam, zbog neparnog dana. Prva misao je bila, idemo sada gledati poštujeli se pravilo nepar. Prvo vozilo koje je projurilo kraj mene bilo je muško. Mislim na onu narodnu „Prvo pa muško“, PARAN!
Ja onako iz sveg glasa TO KRALJU! Kontam u sebi, ovaj je baš neki zafrkan tip. Ništa to pet hiljada maraka kazna. Sa druge strane trotoara, gleda me iz piljare radnik, onako tupe face. Par koraka niz ulicu skontam da nema auta ispred piljare, garant mu paran broj.
Tiho u sebi, ŠUTI! Dobit ćeš batine za neparan dan u maglovitom Sarajevu. Tu se zmaj u meni drugi put pretvori u komarca. Dolje na Pofalićima ima semafor, za koji trebaš izvršiti fizičke i psihičke pripreme pretrčavanja kad se upali zelo svjetlo. Kontam u sebi nedelja je, saobraćaj nije otežan, ja ću laganim korakom. Samo što sam pružio korak, a ono neki sa parnim tablicama na sirenu i još ga čujem kako probija zvučni zid i psuje mi. Tu se, Boga mi, samo zmaj probudi u meni!
Ti ćeš meni sarajevski šaneru sa parnim tablicama, a danas je neparni dan, da probijaš zvučni zid i to nedeljom. Idi primitivac liječi se! Nek sam mu rekao…
Dođem na kafu i fino naglasim konobaru malu s mlijekom. Konobar mi donosi veliku s mlijekom i ja onako zbunjeno gledam, a on će: „Ja ti napravio veliku, znaš učim se praviti onu pjenu“. Ostanem u nekom kontra efektu jedno dvije cijele minute. Puknem sebi šamar, da budem siguran, da nije san.
Stvarno nije san, šta ti se sve desi na neparni dan u maglovitom Sarajevu. Tako ja popijem tu kafu, pa odem do onog „Spejšatl“ tržnog centra, kušam sve one besplatne stvar. Nagovore me da vozim neko biciklo, ako budeš najbrži, dobiješ zalihe tog proizvoda za mjesec dana. Ja na ono biciklo i probudim u sebi zmaja. Vozi, vozi, brže, brže, bodrim ja sebe i u jedno trenutku shvatam, da cijeli tržni centar gleda u meni i pretvorim se u komarca. Što čovjek nedeljom u Sarajevu sebi može priuštiti, malo gdje može…
