Jednom pesniku

20 apr
Anđela Ristović

Koraci njegovi bejahu tiši,
Dok vapaj vetra neumitno zre;
Stepenik života biva sve viši;
A duša mu išti jedino da mre.

I uke mu tražiše papir samo,
Srce mu želeše da se tu spusti,
A pero opet ispred njega tamo
Kao da dušu pre njega ispusti.

Mrtva je njegova divljina snena:
Mrtve su usne što režaše krikove,
Mrtav je sat bez onoga trena
Kad ruke mu pisaše stihove.

Naslika pismo olkovnog zbora,
Koraci njegovi bejahu sneni!
I svaka strofa od prethodne gora
I svi stihovi bejahu nemi.

Slomio je život stenu o njega,
Ovaploćenih želja mu čudnih vesnika;
A on, klonuo od svakog i svega
Opet bi krenuo put pesnika.

— Svi stavovi i mišljenja izražena u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 60 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments