Kad se sve tuge svijeta svale na mene. I kad samo želim tvoj čvrsti zagrljaj da se malo utješim, da malo budem na sigurnom mjestu u ovom svijetu. I kad mi okreneš leđa… kad odustaneš od mene.
I kad počnem sumnjati da sam bezvrijedan primjerak ljudskog bića. Zašto bi neko odustao od mene da nisam? Kad pomislim da mi svi konci nisu na broju, da sam ja u pitanju… da sam nesiguran, da sam nepovjerljiv, da sam šta sve ne!
Kad poželim da satima ležim i zurim u plafon i plačem za tobom što si sve što jesi…što si tako bezveze. Bezveze si što te nema!
Kažem: „Imam hiljadu pitanja za tebe. Bukvalno! Sutra ih neću imati, kao što ti sutra nećeš imati mene…kao, uostalom, ni danas…“
Kažeš: „Idi, možda si predobar. Možda si isuviše loš.“
Onda ne kažem ništa. Onda šutim. Šta uostalom da ti kažem?!
Je li ikad vrijedilo bilo šta što sam ti rekao? Je l’?
Vrijedi li sad išta što sam ikad rekao? Što si ti rekla! Što si obećala?!
Sad me stid svega što sam ti ikad rekao. Svega što sam ti ikad povjerio o sebi. Stid me svake sitnice koju poznaješ na meni. Stid me sebe samog zbog činjenice da sam se podijelio s tobom, da si bila dio mene.
Kažem: „Imam hiljadu pitanja za tebe. Bukvalno!“
Pitam te: „Nedostajem li ti ponekad do plus beskonačno… onako k'o što sam ti nekad znao napisati da ti nedostaješ meni? Nedostajem li ti tako da ne možeš izdržati, ali opet izdržavaš? Poželiš li ponekad da nisi učinila to što jesi, da je sve opet po starom… da smo opet oni isti ljudi koji nisu jedno drugom ništa skrivili? Poželiš li da me vidiš, da me sretneš onako baš slučajno? Poželiš li se mog zagrljaja?“
Pa kažem: „Ja tuđe dodire osjetim k'o silovanje i najradije bih bio sam u po’ pustinje. Sklupčan.“
Pa kažem: „Ovo su samo trenuci. Oni prođu. Onda ja svoj život živim normalno s drugim ljudima, tuđim dodirima. I naviknem se.“
Kažem: „Imam hiljadu pitanja za tebe. Bukvalno! Ali te nikad neću pitati ništa. Jer mi više nismo ljudi koji jedno drugom nisu ništa skrivili…“
