Grad bez sunca

12 mar
Emira Mehmedbegović
Da nas zgrade visoke zaklone, više od vrhova planinskih venaca.
Da nam u tamu život pretvore kao u kavez što otkriva senke smrti.
Živećemo u dvorištu pritvora, mimoilaziti se jedni s drugima.
Na uskom centralnom prostoru okupljaćemo se u grupama.
Naši stanovi biće zatočeništva naših tela, umova i srca.
Duša će nam ispariti u smog.
Da li ćemo uopšte imati prozore kada sunčevu svetlost toplu i zlatnu neće upijati naša koža?
Skrivaćemo se u kutijice od stanova jedni od drugih.
A na virtuelni način svuda će nas biti.
Naša aura će biti mrtva.
Čuće se glasovi mrtvaca živih, bolesti naših i opšteg beznađa.
Prostranstva će popuniti sumorni odsjaji, moćni umetnički razbacani postaji.
Zabraniće nam odmor jer smo zamorci.
 Postajemo roboti, prašnjavi taoci.

(Visited 134 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments