Glas koji se ne čuje

10 apr
Merima Trnovac

Pozdrav svijete,

ja sam Sofia. Ispod vaših nogu ležim već godinama, toliko dugo da se čak niko više i ne krsti pred mojom pločom. Međutim, ja sam već od rođenja pod nogama onog vašeg živog svijeta, tako da sam naučena biti mirna i tiha. Ležim iznad Varšave, tu pored par starijih, odvažnijih kuća. Već iznad mene su one manje imućne, ali ipak dobro žive. Sve što trebate znati o meni je na mojoj ploči: „Sofia Blasczykowski (1853. – 1904.), hudova Ivana“. To je zapravo sve što i ja sama znam. Ivan je bio moje sve u životu. Tako su mi svi govorili, tako sam to i prihvatila, jer šta bi bilo da nisam? Rekli bi mi da šutim, odvukli u sobu i zatvorili par dana. Prihvatajući sam barem ponekad mogla s Ivanom kafu popiti. Slušam ove nove žene koje dolaze svojim pokojnicima. Govore im da ne stižu od posla toliko često dolaziti, a i da njihovom novom mužu to malo smeta. Dođu one na godišnjicu, tada ih čujem. Šuška se i među mrtvima da se dolje u Varšavi dosta tog mijenja. I u ovim kućama oko nas, i ovima iznad nas žive, žene koje svaki dan siđu dolje u grad i vrate se kada su se nekoć samo muškarci vraćali. Kad sve utihne i kada muškarci dignu noge na sto, one zašute, pognu glavu i rade kao da nisu ni odlazile dolje do centra. Šute kao što i ja sada šutim, same u svojim mislima. Ali, eto, one ipak trebaju biti sretne jer barem silaze među narod.

Leći će i one ovdje iznad Varšave, gledat ćemo nove žene i navijati za njih šutke kako smo uvijek i radile. Tada će i na njihovoj ploči, ličnoj karti, pisati hudova … i kakve joj koristi što je silazila među ljude kad se temelji onog živog svijeta nisu promijenili. Ovdje, među mrtvima, stvari su drugačije.

Sofia

— Svi stavovi i mišljenja izražena u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 282 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments