Društvo na tavanu/Orah

5 dec
Nemanja Pavlović

Jutro je bilo kišovito, ali su kapi prestale padati oko podne. Na tavanu je bilo svježe zbog otvora među provaljenim daskama pa su se Mali i Sudija skupili u starom gnijezdu koje su tu pronašli. Žuti je čitavo jutro popravljao frizuru pa je Mali na njegov račun zbijao šale. Roda je neprestano koračao po daskama razmišljajući o nečemu, a zatim se namjestio pored otvora i gledao napolje.

– Šta je to tamo toliko interesantno, Rodo? – pitao je Žuti svog visokog prijatelja.

Roda je krilom popravio naočale, a zatim odgovorio:

– Ma gledam ovu vranu…

– Onu što je uplašila Malog? – pitao je Žuti, a zatim zajedno s Rodom prasnuo u smijeh. Mali se namrštio i zatresao glavom, ali ništa nije rekao. Sudija ga je pogledao s ponosom u očima. Napokon je doživio trenutak kad neće morati smirivati svoje prijatelje zbog glupih svađa.

– Baš nju – rekao je Roda nakon što se prestao smijati. – Čuo sam da je vrapci zovu Alma.

– Alma? – posprdno je rekao Mali. – Glupo ime.

– Šta radi? – pitao je Sudija.

– U ovoj kući ovamo živi neka stara žena. Svako jutro vidim da izlazi napolje i jedva se saginje da bi skupila nekoliko opalih oraha. Nosi ih ispred kuće ispod nadstrešnice i tu ih suši, a Alma svako malo dođe i uzme jedan, a onda ga nosi i razbija na cesti.

Čuo se prigušen prasak.

– Eno! – uzviknuo je Žuti.

– Da – potvrdio je Roda. – To joj je četvrti ili peti od jutros.

– Ma nije to puno – rekao je Sudija i slegnuo krilima. – Neće se ni primijetiti da nedostaje tih pet oraha, a ne zaboravi da i Alma mora od nečega živjeti.

Mali je ispustio šištav zvuk nezadovoljstva.

– To je krađa, Sudija. Čudim se što ti to odobravaš.

– Slažem se s tobom, Mali – rekao je Roda napokon se odmaknuvši od otvora. – Ima toliki orah pored kuće, može birati koji će uzeti s grane, ali ona namjerno uzima od stare žene. To baš i nije u redu.

Žuti se okrenuo od ogledala i pogledao svoje prijatelje. Oklijevao je, a onda progovorio:

– Kakve to veze ima s nama? Šta možemo uraditi?

Ptice su se zamislile. Roda je stavio krilo pod kljun i zagledao se u pod. Mali je okrenuo glavu od njega kao da ga uopšte ne interesuje situacija, a Sudija je buljio u neku zamišljenu tačku napolju.

– Pa ne možemo reći da nema veze s nama – mudro je rekao Roda. – To je naše susjedstvo. Krađa nam se odvija pred očima, a mi ne činimo ništa.

– Ne krade se od nas! – rekao je Mali ljutito.

– Roda govori istinu, ali ipak mislim da preuveličava – rekao je Sudija. – Pet oraha…

– Pet oraha je ukradeno dosad – prekinuo ga je Roda. – Do kraja dana će ih biti petnaest ili dvadeset.

– Ma neće toliko – Sudija je bio uvjeren, ali Roda nije popuštao.

– Da je Alma gladna i da joj stvarno orasi trebaju da ugasi glad, složio bih se s tobom, ali ne treba joj toliko oraha dnevno. Ona ovo čini namjerno. Želi starici otežati posao.

Ponovo se čuo prasak i Žuti je provirio kroz otvor dok su ga ostali nijemo posmatrali. Zatim je nemoćno pogledao prijatelje.

– Ponovo ona.

– Eto vidite – rekao je Roda i svojim dugim krilom pokazao prema otvoru. – Ovo moramo spriječiti.

– Kako?! – odmah je pitao Mali.

Roda se zamislio, a ostale su ptice s nestrpljenjem čekale odgovor. Znali su da će ga biti. Roda je rijetko bio nespreman.

– Jednostavno – rekao je šireći krila. – Izaći ćemo i reći joj kako to ne smije raditi.

Mali je ispustio šištav izrugujući zvuk.

– Baš će te poslušati.

– Pravi si pesimista, Mali – rekao je Roda, – ali ne možemo ništa znati dok ne probamo. Evo ja ću ići prvi, ali i vi morate sa mnom.

– Moram li i ja? – pitao je Žuti i pažljivo krilom dodirnuo frizuru. – Ako počne kiša, frizura će mi…

– Ti i tvoja frizura! – zakreštao je Mali. – Ako se pokvari, ponovo je napravi. Ne smijemo dopustiti da ono ružno stvorenje slučajno napadne Rodu.

– Bravo, Mali! – rekao je Roda, podigao krila uvis i udario u krov. – Uh… – zatim se pribrao. – Znao sam da ćeš me podržati. Šta ti kažeš, Sudija?

Ptica s kačketom nije izgledala zadovoljno, ali je na kraju slegnula krilima i nagovijestila da će pristati. Roda se okrenuo Žutom i zagrlio ga jednom rukom.

– Ne brini, neće padati kiša. Ako pomognemo ovoj ženi, možda i nama nekad istrese mrve na prozor baš kao što to radi vrapcima.

Žuti je razmišljao. Nije baš vjerovao u to, a onda je odmjerio Rodu jednim brzim pogledom i pitao:

– Ti si prevelik da jedeš mrve.

Roda se nasmijao.

– Kad bi ti jeo mrve, bio bi dvostruko manji, ali nikad ne znaš. Doći će zima, a onda nećemo moći birati šta ćemo jesti. Imajte to na umu. Hajde sad, moramo Almi dati doznanja da se ne ponaša pristojno.

Roda je, kao po dogovoru, izašao prvi. Pogledom je potražio Almu i ugledao je kako slijeće na cestu po kojoj se kotrljao orah. Roda je požurio prema njoj. Prije nego što je sletio na cestu, okrenuo se da provjeri jesu li njegovi prijatelji s njim. Odmah iza su bili Sudija i Mali, Žuti je blago zaostajao, ali je ipak bio tu. Kad su svi sletjeli, od Rode se čekalo da progovori. Pored njega je stajao Sudija, a Mali i Žuti su bili korak iza i preko Sudijinog ramena su posmatrali crnu pticu.Gledali su vranina leđa dok je kljucala orah. Bila je mokra, raščupana i nije izgledalo kao da ih je osjetila.

– Hej! – uzviknuo je Roda. Vrana se okrenula jednim munjevitim trzajem glave. Roda i ostale ptice su se trznuli od straha pred njenim čudovišnim i prijetećim očima. Alma se tijelom okrenula prema njima, a desnom kandžom stala na orah kao da im pokazuje da će ga štiti ako ga pokušaju oteti.

– Šta hoćete? – progovorila je kreštavim glasom.

– Rekao sam da je ružna – prošaputao je Mali, ali niko se nije obazirao na njegov komentar.

– Ne bi to smjela raditi – rekao je Roda. Krila je stavio iza leđa pa je Sudija mogao vidjeti da neprestano od nervoze pomijera vrhove. Primakao mu se želeći da se njegov prijatelj osjeća sigurnije.

– Koje? – pitala je Alma mršteći se i pogurivši glavu tako da su joj krila stršila uvis pa je izgledala još strašnije. – Uzimati orahe? Ko ste vi da mi o tome pričate?

Mali je poželio reći nešto napadački, ali se ipak plašio da vrana neće poletjeti pravo na njega i onim ga krupnim kandžama izgrebati po glavi. Pogledao je Žutog pored sebe i nadao se da on neće primijetiti njegov strah. Žuti je izgledao kao da će upravo zaspati i Mali se pitao kako može biti tako miran u ovakvom trenutku.

– Nije pošteno – rekao je Sudija. – Ona se žena svako jutro muči da pokupi nekoliko oraha i ti joj to uzimaš. Zašto ih ne uzmeš sa zemlje ili s grane?

Alma se kreštavo nasmijala. Nije odmah odgovorila i Roda je pomislio kako su je uhvatili u zamku i kako će shvatiti da radi lošu stvar.

– E neću. Ljudi me plaše i napadaju kad god sletim na zemlju. Nema nijednog čovjeka da normalno prođe pored mene. Svaki maše rukama, ispušta neke zvukove koji me plaše i baca kamenje na mene, iako im ništa ne radim. Zašto bih ja nakon toga bila bolja prema njima? Neka se i oni malo muče.

Sudija je pogledao Rodu koji je neprestano gledao prema vrani. Alma nije puno griješila. Ljudi jesu dosta surovi i bezobrazni prema pticama čak i ako im one ne žele zlo. Nije znao šta da misli i nadao se da će Roda ubrzo progovoriti.

– Je li te ova žena tjerala? – Mali je napokon skupio hrabrosti da progovori i postavio je pitanje. Alma ga je na to oštro pogledala i zakreštala:

– Ti začepi, mrvo od ptice! Pusti velike da pričaju.

Mali je raskolačio oči i ostao bez daha. Nije mogao doći ni do riječi pa je samo kao statua buljio u raščupanu crnu pticu.

– Ne galami! – Roda je krilo uperio u Almu. – Možemo normalno pričati… – zastao je vidjevši da Alma širi oči kao da ju je Roda svojom reakcijom uplašio. Nije vjerovao da je to bio u stanju uraditi i zato je bio zbunjen. Šta se dešava? Alma je uzela orah u kljun i poletjela.

Sudija je to također smatrao čudnim. Namrštio se osjetivši neke pokrete iza leđa. Okrenuo se i vrisnuo zaklepetavši krilima. Nedaleko od njih, velika bijela mačka s narančastim repom i vrhom glave šunjala se posmatrajući ih širom otvorenih očiju.

– Mačka! – viknuo je i Žuti kad je upratio Sudijin pogled. Na spomen mačke, ptice su se vinule u zrak i poletjele prema skloništu. Isturili su kljunove prema naprijed i jurili kao vjetrom nošeni. Mali je ušao prvi, Roda iza njega, a Žuti i Sudija su krenuli istovremeno i zaglavili se na ulazu. Mali je brzo reagovao i povukao Žutog za kosu. Žuti je vrisnuo, ali ne od bola nego od pomisli da će ponovo morati provoditi vrijeme pred ogledalom.

– Spasio sam ti život, debeli – rekao je Mali. – Budi zahvalan. Iako bi ti bilo bolje da smršaš pa da se ovakve stvari ne dešavaju.

Žuti je bez riječi otrčao do ogledala i počeo popravljati frizuru. U trenutku je zaboravio na vranu i mačku. Roda, Sudija i Mali su provirili kroz otvor. Mačka je polako koračala i njušila cestu na mjestu gdje su oni stajali. Na krovu kuće preko puta, stajala je Alma s orahom u ustima.

Roda se počešao po glavi i rekao:

– Mislio sam da ovdje nema mački.

 

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 29 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+

Comments