Društvo na tavanu/Obrok pod šeširom

16 dec
Nemanja Pavlović

Žuti je stajao pored izlaza i nervozno lupkao nogom od pod. Sudija i Mali su pravili gnijezdo za svakog od njih jer je ono koje su tu zatekli bilo malo i udobno samo za Malog.

– Roda kasni – rekao je Žuti zabrinuto. – Da ga nije ona mačka negdje dočekala?

Roda je tog jutra otišao po doručak i zadržao se duže nego inače. Mali je pogledao prijatelja i odmahnuo glavom.

– Kakva mačka? Nije Roda nesposoban. A ti, znam da se ti ne brineš za Rodu nego za svoj stomak. Je li tako Sudija? – lopovski se nasmijao. Sudija je bio zadubljen u svoj posao. Kljunom je naporno radio na povezivanju slame i tankih grančica.

Žuti se nije mogao odmaći od otvora, ali nije puno pričao, iako se vidjelo da je nervozan i da ne može dočekati doručak. Kad je iznenada poskočio i uzviknuo od radosti, Mali i Sudija su se trznuli i ostovremeno nešto promrmljali. Usput, znali su da doručak stiže pa su se ostavili posla. Mali se sklonio s otvora kako bi Roda mogao ući. U svom je dugom kljunu nosio vreću s hranom i spustio je na pod. Žuti ju je odmah poderao, a onda stao iznenađen.

– Samo hljeb?

Roda je slegnuo ramenima.

– Ovo je susjedstvo opasno – rekao je. – mačka Brka me neprestano vrebala pa se nisam smio dugo zadržavati na zemlji, a Alma me pratila gdje god sam išao pa sam i o njoj morao misliti.

– U redu je – rekao je Sudija i prvi uzeo mrvu hljeba. – Dokle god ljudi jedu hljeb, mi nećemo morati brinuti za hranu.

Mali se pridružio Sudiji u jelu, a zatim je to učinio i Roda. Žuti je i dalje bio nezadovoljan i stajao je kao da nije zainteresovan za hranu.

– Ali nećemo stalno jesti hljeb.

– Ako ti se ne sviđa, idi i uhvati glistu – rekao je Roda. – Tamo u dvorištu kod onog debelog Viktora ima neka glista. Vesela i raspjevana.

– Glista vesela i raspjevana?! – Mali je prekinuo jelo.

Roda je uživao u znatiželji pobuđenoj kod svojih prijatelja.

– Da, da. Raspjevana glista. Ima šešir na glavi, vuče se po zemlji i pjeva.

– Zašto je nisi uhvatio? – pitao je Žuti kao da ga okrivljuje zbog toga.

– Žuti, ako ne počneš jesti hljeb, ostaćeš gladan – rekao je Sudija u pauzi između zalogaja. Žuti ga je poslušao i počeo jesti.

– Mislio sam je uhvatiti, ali Viktor je grabio lišće pa nisam smio.

Žuti je razmišljao. Jeo je sporije i manje nego inače, a onda je zastao.

– Mali, mogao bi je ti uhvatiti. Ja ću ti pomoći. Treba nam samo voda da pospemo po zemlji i glista će doći.

Mali se podrugljivo nasmijao i rekao:

– Da su gliste tako glupe, mi bismo ih jeli za svaki obrok.

– Možemo probati – Žuti je bio uporan. – Vrijedi probati, zar ne Sudija?

Roda i Mali su pogledali Sudiju koji je progutao zalogaj i ustao. Gledali su mu leđa dok je prilazio otvoru.

– Najlakše je reći da nešto ne može ili da je teško. Ako i najmanjim dijelom sebe misliš da bi u nečemu mogao uspjeti, trebao bi probati. U pravu si, Žuti. Slažem se s tobom.

– Eto vidiš! – Žuti je poskočio od sreće. – Mali, idemo uhvatiti tu raspjevanu glistu.

Mali je nezadovoljno zatresao glavom.

– Nisam rekao da ću ti pomoći.

Žuti je tužno nakrivio oči.

– Pomozi mu, Mali – rekao je Roda. – Ta glista je dosadna sa svojim pjesmama, a i povelika je pa nam može poslužiti za dva obroka.

Mali se dvoumio i odmakao od vreće na kojoj je ostalo još samo nekoliko mrva.

– Ja ću donijeti tu vodu, a ti je uhvati. To je moj prijedlog. Ako ti se ne sviđa, neću ni učestvovati.

Znajući da je Mali dosta tvrdoglav i da bi mu dodatna rasprava samo još više pokvarila raspoloženje, Žuti je morao pristati. Dogovorili su se da realizacija plana počne čim se debeli Viktor makne iz dvorišta. Žuti je nestrpljivo čekao pored otvora i gledao kad će se to desiti. Kad je vidio da Viktor briše znoj s čela, razgleda dvorište i svoj rad, a zatim kreće prema kući s grabljama u ruci, osjetio je uzbuđenje.

– Sačekaćemo još malo – šapatom mu je rekao Mali. Žuti nije bio svjestan da je on skoro sve vrijeme stajao pored.

Nakon pet minuta, Mali je izletio napolje. Žuti ga je ranije pitao kako misli donijeti vodu, ali mu on nije želio reći. Zato je Žuti s osjećajem zabrinutosti posmatrao Viktorovo dvorište pitajući se na kojem će mjestu glista proviriti. Ubrzo je čuo klepetanje krilima i ugledao Malog kako leti noseći u kljunu presavijen list. Kako pametno, pomislio je Žuti. Mali je negdje pronašao list na kojem su se zadržale kapi kiše. Presavio ga je nekoliko puta i otkinuo, a zatim ponio zajedno s kapima. Iako je na trenutak osjetio ogromno olakšanje, Žuti se ponovo zabrinuo pomislivši da će trebati dosta takvih listova da se zemlja dovoljno smokri i namami glistu. Mali će se prije ili kasnije umoriti i onda će odustati. Neće biti ništa od posebnih obroka.

Tad se pribrao i shvatio da bi uz njegovu pomoć posao bio gotov puno brže. Poletio je i pridružio se manjoj ptici. Zajedno su otišli do rijeke uz čiju obalu su se nalazila visoka stabla. Žuti je pratio Malog i ovaj mu je pokazao gdje se nalazi mokro lišće. Pokazao mu je i kako se ono presavija da bi se u njemu sačuvala voda. Iako je Žuti bio nespretan, ipak je uspio presaviti i otkinuti peti list. Nazad su krenuli zajedno.

Tako su se vraćali nekoliko puta, a jedne prilike iznad Viktorovog dvorišta Mali je ispustio svoj list. Žuti se uplašio i od straha ispustio svoj. Već je očekivao da će Mali zagalamiti na njega zbog nespretnosti, ali on je bio iznenađen nečim drugim.

– Šta… – Žuti nije stigao rečenicu izgovoriti do kraja. Mali mu je kljunom pokazao prema zemlji. Tamo u Viktorovom dvorištu, na mjestu gdje su oni prosipali vodu, po blatu je klizila glista. Žuti nije mogao vjerovati.

– Stvarno ima šešir – rekao je zadivljeno.

– I stvarno pjeva – dodao je Mali.

– Lijepo pjeva – rekao je Žuti.

Mali ga je mrzovoljno pogledao.

– Mi ćemo je jesti, a ne slušati kako pjeva.

Žuti je oklijevao. Glista je bila vesela i pjevala je pjesmu o ljepoti kiše.

– Ne znam… – promrmljao je. – Ima drugih glista. Ova je drugačija.

– Glista je glista! – rekao je Mali već pomalo ljutito. – Namučili smo se da je namamimo napolje, nećemo se sad vratiti praznih ruku. Idi u uhvati je.

Žuti ga je zaprepašteno pogledao.

– Ne znam za tebe, ali ja više nisam gladan.

Mali je pocrvenio od bijesa.

– Ako je ja uhvatim nećeš dobiti ni zalogaja, a gledaj kolika je – ponovo je kljunom pokazao na glistu kao da Žuti nije znao kako izgleda. Žuti je svoj tužni pogled usmjerio prema njoj.

– Rekao sam da nisam gladan. Ova glista lijepo pjeva.

– Ih kad dođe zima… – kreštav glas se čuo iza njih i oni su se naglo okrenuli i ugledali Almu na vrhu susjedne kuće. – Kad dođe zima, biće ti žao što se nisi najeo kad si imao priliku.

– Osim što si najdosadnija, sad si i najpametnija ptica – rekao je Mali. – Slažem se s tobom.

– Uhvati je onda ti! – zakreštala je Alma. – Ti puno pričaš, a nigdje ne vidim tvoja djela.

– Ne dokazujem se ja nikom, a pogotovo ne jednoj vrani.

Alma se počela smijati, a onda je glasno zaklepetala krilima i počela kreštati. Žuti i Mali su se trznuli od tih zvukova i skoro počeli bježati. Na njihovu sreću, nije to trajalo dugo. Alma se umirila i lukavo smijuljila.

– Vidi! – rekao je Žuti i kljunom pokazao prema glisti. Vidio joj se samo zadnji dio tijela kako polako nestaje u rupi.

– Vrana ju je otjerala – rekao je Mali i pogledao Almu.

– Namjerno – dodao je Žuti. Njemu je jednim dijelom bilo drago zbog toga. Glista će barem biti sigurna.

– Hajdemo mi nazad – promrmljao je Mali. – Dobro kaže Sudija. Dok ljudi prave hljeb mi nećemo biti gladni.

– Ne daju svi hljeb pticama – rekao je Žuti. Mali se podrugljivo nasmijao.

– A šta bismo mi radili da nam je sve obezbjeđeno?

— Svi stavovi i mišljenja izraženi u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —

(Visited 46 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments

Autor Hocu.ba praksa