Četiri ubijena dečija osmeha. I onda još

9 feb
Marija Bralović

Mnogi će te danas retko upitati za detinjstvo. Možda jer ih ne zanima, možda jer nemaju vremena za odgovor. Uglavnom ti ga pomenu ljudi koji su, na direktan ili indirektan način, bili deo njega.
I tada, celo detinjstvo stane u jednu sliku, u jednu snažnu impresiju.
Vidim veliki zeleni krevet, sa braon prekrivačem, koji se nalazio desno od ulaza u letnju kujnu u prizemlju kuće. Tu bismo pobegli svaki put kad čujemo sirene. Šest, četiri, tri i dve godine. Toliko smo imali. Čini mi se, i dalje pamtim taj odvratni zvuk sirena, tu užasnu uvertiru za poziv da utrčimo u kuću, legnemo na taj ogromni krevet u ćošku i zaćutimo. Nana bi nam tada pričala priče. Možda izmišljene, možda dosadne. Nijedne se ne sećam.
Avioni su nas nadletali, bombe su, svom silinom, udarale o zemlju, mnogo glasnije od naninih priča. Mi smo ćutali, nesvesni svog sopstvenog straha, koji se u nama gušio, očajnički želeći da izađe u vidu vriska i plača, ili tako nečeg, pre svega iskrenog i ljudskog. Ali nije.
Nana je neumorno pričala. Čini mi se, satima bi bila u stanju, da priču za pričom ponavlja, sve dok ne bismo zaspali. Te večeri su trajale. Nizale su se, jedna za drugom i činilo se, nikada neće prestati.
Jedne od tih večeri, dok je Milošević bio na drugom dnevniku, pitala sam mamu: ,,Zašto se ovaj čika ne dogovori sa onim ljudima, da ne bacaju više bombe na nas?” Rekla je samo: ,,Hoće!”
Prošlo je skoro dve decenije. Tog čike odavno nema. Bombe i dalje unesrećuju decu, koja su rođena na nezgodnom mestu, u nezgodnoj zemlji.
Ova naša kupuje vojno naoružanje. Ne bi li još nekom donelo smrt. Ili samo strah u kosti.
Od njega se ne umire.

(Visited 119 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments