Amina moja..Valjda me nisi zaboravila.
Nisam imala vremena da ti pišem. Vjerovatno si čula za sve što se dešava kod nas ne smijem ni izgovorit.
Ne mogu ti opisati. Ne usudim se proviriti napolje. Osjećam strah u zraku.
Proliva se krv na litre, Amina.Buka.
Jecaji. Majke traže djecu, sestre braću.
Voljeni svoju drugu polovinu. Teško mi je to slušati.
Šta bi bilo kad bi gledala tek?..
Amina, ne reče ti..
Jučer su mi ubili majku i oca, sestru odveli negdje, slušala sam sve. Mene nisu htjeli. Sreća pa sam ‘niži rang'…
Ubili su mi i ovo malo djetinjstva, rane mladost, skromnih snove,čitav život.
I tako ti moja Amina.. Ostadoh ja bez svega.
Suza nemam. Mislim možda da nemam ni srca.
Gledala sam sestri šta su radili. Ja sam šutjela.
Ne mogu vrištati, možda je čula. U duši sam jecala. Galamila. Otimala je od njih. Potvrdi mi, Amina da je osjetila, neću moći podnijet tu bol..Ako nije..
Ako je mislila da mi je svejedno..
Da je ne volim..
Gledala sam svaku ciglu na kući kako se ruši, pada, lomi..Skrenuh pogled..
Navečer dođoh do ruševina. Uze nanin fenjer što je uvijek stajao pored prozora i poče potraživati šta je ostalo..
Nađoh samo sliku.. Sestrinu.. Nema joj ni pola godine.. Uze je.. Priljubi uza se.. Zaplaka.Gorko.
Najgorče do sad.
Nismo nikad bile ni tako bliske.
Ali, Amina voljela sam je.. Bila je pomalo i čudna.
Nije htjela pričati, čitala bi po cijele dane.
Zavidila sam joj. Prva je naučila i čitati i pisati iako je mlađa 2 godine.. Nagovorih je da me nauči…
Željela sam i ja čitati kao i ona..
Željela sam i ja biti u nekom svom svijetu po cijele dane.
Zbog nje, Amina, mogu pisati tebi..
Kada su je odvodili..Prvi put vidjeh neku emociju.
Dozivala me.. Pogledom..
Amina moja, nemam više papira. Ostalo još za pasus. I ovo sam hartije našla u ruševinama.
Ostalo od majkinog dnevnika…
Pisat ću ti Amina ako nađem još.
Mislim da ima teta Zejna.
Njoj nisu srušili kuću.
Ako se više ne čujemo. I ako ovo pismo dođe do tebe.
Znaj da mi je drago da imam prijateljicu kao što si ti..
-Nakon 20 godina.
Pismo je stiglo. Odgovorila je.
Zbog rata nije nikada stiglo.
Poslala joj je čak i paket, nešto čokadica,svoju staru haljinu. Više nije mogla. Nije imala.
Smogla je snage da dođe u Bosnu.
Misleći da je spremna na svaki ishod.
Razmisljajući o svakom mogućem scenariju njihovog sastanka.
Ovaj nije.
Tražila je svoju prijateljicu.
Lutala od grada do grada.
Od mještana do mještana.
Slijedila glasine.
Napokon ili nažalost našla ju je.
Ili pak,ono što je ostalo od nje..
Ima nišan.
U Srebrenici.
Jedan od 8372….
— Svi stavovi i mišljenja izražena u tekstu su isključivo autorova i ne odražavaju uredničku politiku platforme Hoću.ba. —
