Životna priča Filipa Martina Nilsona: Od autizma do baleta

31 jan

Prvi koraci, koje je načinio na prstima, baletskog igrača Filipa Martina Nilsona odveli su mnogo dalje nego što je iko mogao da nasluti. Učeći da pleše, ovaj dečak – koji je oboleo od teškog oblika autizma, naučio je da živi.

Baletskog igrača Filipa Martina Nilsona prvi koraci koje je načinio na prstima odveli su mnogo dalje nego što je iko mogao da nasluti. Učeći da pleše, ovaj dečak – koji je oboleo od teškog oblika autizma, naučio je da živi. Danas je najmlađa zvezda trupe Les Ballets Trockadero de Monte Carlo, poznate širom sveta po humorističkim predstavama baziranim na klasičnim baletima, u kojima muškarci igraju sve uloge.

Nedavno su boravili u Srbiji, gde su u okviru Beogradskog festivala igre izveli svoj virtuozni duhoviti šou, a Filip je u pauzi između probe i predstave specijalno za Sensu ispričao svoju fantastičnu životnu priču o baletu, koji ga je izvukao iz čaure bolesti i preobrazio u gracioznog leptira.

“Život je za mene uvek bio borba. Od rođenja sam bio drugačiji i moje odrastanje nije bilo nimalo lako. Moj biološki otac napustio je majku i mene kada sam imao samo godinu dana. Mama je sama brinula o meni skoro dve godine, a ja nisam govorio, nisam pravio kontakte očima, nisam komunicirao zapravo ni na koji način. Sa tri godine postavljena mi je dijagnoza teškog autizma.

Mami su rekli da nikada neću biti sposoban da živim sam i ponudili joj da me smesti u dom, u kome bih proveo ostatak života. Ona nije pristala na to: počeo sam da idem u specijalnu školu i radim sa terapeutima i stvari su krenule nabolje, ali mi je i dalje bilo potrebno mnogo pomoći. Progovorio sam sa četiri godine i čim sam mogao da se izrazim, rekao sam mami da želim da igram.”

Kako ste to znali?

Nemam odgovor na to. Nekako, oduvek sam želeo da igram. Kad god bih video plesače na televiziji, u novinama, pomislio bih da su predivni. I kada mi je majka konačno dopustila da igram i sama je iznenađeno primetila koliko sam fokusiran. To je bila prva stvar koju sam ikada poželeo da radim.

Nije mi padalo na pamet da se igram u dvorištu, želeo sam da budem unutra, da slušam muziku i plešem uz nju. Počeo sam sa časovima kada sam imao šest godina, a sa deset sam znao da ću biti profesionalni igrač.

Lovesensa.rs

(Visited 68 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments