Preživio sam 3 dana bez mobitela!

7 dec

Proveo sam tri dana bez mobilnog telefona.

Poslednji dan u firmi koju sam napustio proveo sam mirno i tiho, trudeći se da ne razgovaram previše sa kolegama koji su u mom umu već dobili status “bivših”. U glavi su mi zvonile reči iz jedne Lavkraftove priče, o ljudima koji se sreću na različitim tačkama multiverzuma, ponekad i kao “insekti-filozofi na Jupiterovom mesecu”, i znao sam da većinu njih neću videti više nikada, osim kao slučajne prolaznike, ili insekte-filozofe u dubinama vremena, hiljadama inkarnacija od sada.

Svoje stvari spakovao sam u poluiscepane kese. Od nekakvih diskova, do izubijanih “martinki” koje sam ostavio u plakaru. Praktično, ništa od vrednosti, ili tačno onolike vrednosti koliku u mom umu zauzima svakodnevni boravak u derutnoj kancelariji, dok avanturisti skaču na Zemlju sa ivice kosmosa, fotografišu vulkanske erupcije i poslednje bengalske tigrove.

Pred izlazak u nedeljni sumrak, sustigao me je kontakt sa stvarnošću. Trebalo je da sekretarici predam karticu sa službenim brojem, maleno parče plastike u koji je upisana dvogodišnja istorija uredničke diplomatije, svađa kojima posle samo nekoliko dana više ne mogu da vidim smisao i svrhu, i tako presečem poslednju sponu koja me je spajalala sa redakcijom. Privatni broj ne posedujem. I jedan broj mi je previše. Dva bi me ubila.

Noktom sam otvorio telefon, Samsungov model sa napuklim staklom koje pokriva ekran, izvadio karticu i predao ovlašćenom licu. Već sam imao spremnu rezervnu karticu. Delio me je samo jedan trenutak od toga da je smestim u otvor pored baterije, da je aktiviram i tako otvorim novi ciklus komunikacija.

A onda, dok sam slušao žamor sa ulice, neki glas mi je rekao: “Ne čini to!”

Deli me samo nekoliko dana od četrdesetog rođendana. Od tog vremena, dvadeset i četiri godine proveo sam radeći za desetine poslodavaca koji su, uz nekoliko časnih izuzetaka, od reda smatrali da je moje slobodno vreme njihova suverena svojina.

Znajući sopstvenu nesposobnost da zasnujem ikakav plodonosan privatni posao – tu osobinu deli gotovo cela moja porodica, genetski prilagođena kancelarijskom radu u skladu sa pesmom Sixteen tons (I owe my soul to the company store) – potpuno sam svestan da me deli najviše nekoliko meseci od sedanja u neku novu stolicu na točkićima, verovatno otpad dobijen pomoću kompenzacije, i predavanja trećine života u ruke nekome kome verovatno neću ni znati ime, jer je takva sudbina novinara i urednika u Srbiji, da rade za bezlične entitete koji se, poput tihih božanstava, oglašavaju samo preko zastupnika svog kapitala na zemlji. A vreme ističe i “tučem” drugu polovinu života.

Zvaće me. Zvaće me uveče dok pijem vino, zvaće me ujutru dok spavam. Zvaće me kad padaju kiša i sneg, i zvaće me kada budem sedeo na suncu, uz riblju čorbu, pored reke. Ljudi će me zvati sve dok ne umrem, a i tada će mi možda, pre nego što se baterija isprazni, još koji put zazvoniti telefon, u kesi u kojoj će se nalaziti stvari pokojnika, spremne za predaju porodici.

“Ne čini to”.

Nisam stavio karticu u telefon. Otišao sam kući. Žena me je pitala zbog čega sam nedostupan.

“Zato što tako želim”.

Razumela me je. Ona ima dva telefona, privatni i službeni, a nekoliko godina provela je noseći sa sobom telefon čiji je broj bio istaknut na tabli firme. Nije prošlo nedeljno jutro, a da nije odgovarala na barem tri poziva, između sedam i devet ujutru.

Rano sam legao te večeri. Probudile su me ptice. Nisam znao koliko je sati, jer mi se sat pokvario, a telefon ispraznio. Nije bilo potrebe da ga punim. Fiksni telefon nije zvonio, jer su ionako jedini ljudi koji nas zovu rođaci sa sela, i telemarketeri koji nude čišćenje klima uređaja i picu po promotivnoj ceni. Petnaestak minuta sam se vrteo po krevetu, želeći da ZNAM.

Šta?

Da li ima fidbeka na fejsbuku.

Šta se desilo sa helikopterom.

Šta je predsednik vlade danas rekao.

Da li me je neko zvao.

Da li će padati kiša.

Ptice nisu znale odgovore.

Vratio sam se u san, shvativši da sam i dalje živ, i relativno mlad, i da me nedostatak mobilnog telefona neće ubiti, ostaviti bez prijatelja i bez spone sa ostatkom sveta.

Svi smo ovako živeli nekada. Do informacija i fidbeka smo dolazili sporim, svečanim tempom, okretali smo “nulu” na fiksnom telefonu da poboljšamo kvalitet signala, a kada bismo izašli iz kuće, ostajali bismo sami u gomili, i svojim kontaktima vraćali smo se svojevoljno.

Drugog dan me je prvi izlazak iz kuće bez mobilnog telefona, i bez kompulzivne potrebe da svakih pola sata proveravam da li je planeta i dalje tu – vratio u mladost, u kojoj sam umeo da po ceo dan provedem na ulici, u besciljnoj šetnji, u peripatetičkoj meditaciji na svet oko sebe.

Hukanje vetra oko pijace u Mirijevu, žagor prodavaca, prizor psa koji nosi kartonsku kutiju – sve te senzacije odjednom su dobile status onoga što novinari zovu “ekskluzivom“, bile su upućene samo meni, i počeo sam da ih upijam bez želje da sve što doživim sravnim sa digitalnim metaverzumom u koji smo svi potonuli. Neću reći da sam dostigao stanje budističkog “satorija” i da sam izašao iz sveta, čist i novorođen, ali – tvrdim da lišavanje sebe mobilnog telefona čoveku umiri misli, omogući mu da zastane i razmisli i da temeljno “iskulira”.

Danas je treći dan kako živim životom čoveka koji je samog sebe amputirao iz stoglave hidre koju čini zbir naših mobilnih kontakata. Osećam da bi mi bilo dovoljno još nekoliko dana ovakvog života, pa da na povratak mobilnom telefonu gledam sa beskrajnim užasom. Bolje je da se sam vratim u lance, jer svojevoljne povratnike u zatvor tretiraju mnogo bolje nego one koje dovuku u marici. Provešću u potpunom miru još ovaj dan, a ujutru ću staviti karticu u maleni otvor i poslati svima poruku sa novim brojem. A za sada, “mobilni pretplatnik nije dostupan, jer želi da ga vrli novi svet ostavi na miru.”

Vice.com

(Visited 128 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments