Mićin dnevnik: Šta me je Laza naučio o ljubavi?

2 mar

***

Опрости, мајко, много сам страдо,
многе сам грехе покајо ја;
све што је срце снивало младо,
све је то јаве сломио ма’;
за чим сам чезно, чему се надо,
све је то давно пепо и пра’,
на угод живу пакости жуте,
Santa Maria della Salute.

md3

#StoĆuOdMiljaOdMukeLjute?, Dan 25, Februar

Prvi put kada sam čula pesmu Laze Kostića, učinilo mi se da na času srpskog, u banjalučkoj Gimnaziji, recituju stihove Tozovca ili Zdravkovića, pa me instant štrecnulo oko leve strane grudnog koša i živa sam se isprepadala da mi je neka promakla.

“Što ću od milja, od muke ljute, Santa Maria della Salute?”

Tako sam u trenutku posumnjala u čitav smisao svog bitisanja i vidno razočarana u svoje (ne)znanje pomislih da zauvek odustanem od memorisanja tekstova pesama, ionako mi često pridaju opis kraljice misslyricsa.

No, na sreću (samo ne znam čiju), autor beše Laza Kostić. Ruku na srce, ne bih mnogo ni pogrešila, s obzirom da su sva trojica veći deo života izvisili po kafanama ili mi se samo tako učinilo. Dobro, za Zdravkovića posedujem i video dokaze, taj se iz kafane nije hteo pomeriti ni za dobrobit video produkcije.

Jedino što ga je od gore pomenute dvojice razlikovalo su brkovi u stilu Salvadora Dalia. Iako je ovaj stariji od Dalia brat-bratu jedno 60 godina što bi svakoj normalnoj osobi ubacilo crv sumnje o autentičnosti Dalievih brkova. I sad me živo zanima od koga je Salvador one brke iskopir‘o, al to ću ostaviti ovdašnjim fešn guruima, ionako ceo smisao njihovog postojanja leži u opserviranju ko je kopi, a ko pejst.

Micin_dnevnik1

# PametMeStegnuJaSrceStisnu’, Dan 27, Februar

Lazica mi beše simpatičan pesnik. Osetih ja tu neku njegovu tugu, ljubavnu bol, ipak mi se empatija razvila do nivoa „oplačem svaki film“ i malo ko mi može parirati temperaturom „tople duše“. U jednom trenutku kao da sam se ražalostila nad ovim romantičnim pretečom modernog pevanja, ali saznanja o njegovim odlukama me dotukoše. Laza beše muška sponzoruša 19. veka, jebo te! E tek mi se sada pomuti razum. Čovek, nad čijim pesmama pms-ovske suze lijem, oženi bogatu udovicu, a navodnu ljubav života ostavi na cedilu. Pobogu, Lazo, taktički pogrešno!

Napaćenom bratu se tada baš uzjoguniše neuroni, kao prosečnom tinejdžeru kada zaljubljen do ušiju ne ume da raspozna nagon za dužom i kraćom nuždom. Tako ni Laza svojevremeno nije znao hoće l’ piškiti ili kakiti. Eto, i to se dešava intelektualcima, a kamoli nama običnim smrtnicima, no Lazi se baš uznedalo ovog puta, a varnice zabadava zasevaše međ mladim plodnim mužijakom i još mlađom plodnijom ženkom.

#StaToDusiLomiKrilo?, Dan 2, Mart

Iščitavanje pesama mi nije pomoglo da dokučim Lazin mentalni sklop koji je rezultirao nejasnim mi odlukama, te šta je pošlo po zlu onog dana kada odluči da batali mladu Lenku. Što starija koka – to bolja supa, pa na sve to još i bogata udovica, ali kada srčano mišićno tkivo uplete svoje vlaknaste prste, a neko nam se uvuče u obe komore i pretkomore, onda čoveku niti je do supe, niti do kvantifikacije godina i bogatstva. Čoveku je do tog nekog, po cenu svega. Tako je i mladom Lazi bilo do Lenke, ali je Laza, amater, odlučio da prenebregne unutrašnje srčane šapate.

Lenka Đunđerski

Lenka Đunđerski

 

Pored svega, Laza nije lako štivo, i Bog sami zna šta se krije među onim silnim metaforama i hiperbolama, među javom i med snom, šta je Laza zapravo želeo da prećuti kalamburima i kovanicama, i koliko je toga ostalo nedorečeno prosečnom čitaocu Mići.

No, Mića je ljudina, i ma koliko mi pucala lobanja od Lazinih nejasnoća, ko sam ja da nešto zameram svetskom pesniku, svestranom stvaraocu, misliocu i intelektualcu.

Neko čudo u svima nama se opasno nameračilo da nam osnovnu funkciju rasparča na delove, pa jako često jedno osećamo – drugo radimo. A šta mislimo i govorimo, tek je priča za sebe. I kao da su naša tela staništa za još dva, tri bića, pa koje se odazove. A ta bića zakleti ratni neprijatelji koji gotovo stalno rešetaju i raketaju, tako nečujno i neprimetno drugima, a tako gromoglasno i transparentno za nas. I kao da nam se čini da se svemir savija, a zapravo jedino što je potrebno učiniti je pobediti sebe. A sebe je najteže pobediti. Jer koji je to ljudski maksimum uspeo da dokuči ko je tačno on u intervalu od svoje predstave o sebi do predstave drugih o njemu? I kad na svu tu našu baljezgavu ljudsku prirodu ubaciš začin C za dodatno sužavanje svesti, pa kad krenemo da ga mentalno probavljamo uz fiziološke nuspojave u vidu razjarenih leptirića u predelu abdomena, čovek naprosto izgubi svaki osećaj za orijentaciju pa više ne zna ni gde udara, ni kud goni. Zato se često i kaže da je ljubav slepa. A ljubav nije slepa, slepi smo mi. Slepa su naša samodestruktivna ponašanja koja nas neopaženo navode da se inatimo, nikom drugom no sebi.

Micin_dnevnik3

Autorica: Jovana Vujasinović

 

(Visited 699 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments