Kako se izboriti sa kreativnom blokadom?

10 aug

Kako se izboriti sa kreativnom blokadom? Nikako, ukoliko krenete da se borite protiv nje izgubićete. Najpre, jer je ta blokada deo vas, a samim tim se sukobite sa sobom. Ukoliko se desi da je razorite, ustvari ste razorili sebe. Stoga je najbolje kreativnu blokadu prigrliti i potpuno joj se prepustiti.

Pored toga kreativne blokade verovatno imaju i funkciju čuvanja našeg mentalnog i emotivnog zdravlja. Naročito ukoliko vam je izvor kreativnosti posmatranje i razmišljanje o manje vedrijim temama u čovečanstvu. Kada se izlažete stresnom sadržaju (ili sadržaju svakondevice) neminovno je da ćete se “ozradčiti” sa određenim osećanjima, koja ne umeju da budu uvek prijatna. Mnogi pokušavaju da svale krivicu za osećaj nelagodnosti na pojedinca i ono što on kao jedinka radi i misli. Čime se sugeriše da je rešenje svih problema u nama samima. Načelno jeste, ali mi nikada nismo sami. Stoga ni rešenje ne može da bude samostalno. Fraza – “Kakve su ti misli, takav ti je život“ – u suštini svima savetuje da iskonstruišu fantastični mehur oko sebe i da kontaktiraju sa ostatkom sveta preko obrisa iz tih istih mehura. Hoću da kažem da svi mi koji smo odabrali da se zabijemo u realnost vrlo dobro znamo da sve ono što pomišljamo nije nužno proisteklo u nama, već je često preuzeto u toku dana od nekoga sa kim smo imali iskreni međuljudski kontakt. Ta ideja da magično mogu da postanem srećan zadovoljan i sve ostalo što ide sa tim rajskim pridevima, putem pozitivnih misli i širokog lažnog osmeha davno je prestala da mi deluje kao validno sredstvo za borbu sa melanholijom svakodnevice.

Još jedan sjajan savet u situacijama kada ti je teško jeste: – “Promeni nešto”. Ovo neću da komentarišem, samo nema smisla. Glavna tema ovog eseja očigledno je kreativna blokada, ali ja ne želim samo da ponudim rešenje za njeno uklanjanje, niti metod za sankcionisanje njenih negativnih posledica na naše privatne i javne živote, niti da vas utešim sa nekom mudrom zamisli. Moja namera je da je opišem i u tom procesu pokušam dublje da je razumem i tim putem da prikažem sopstveno rešenje za zadatu temu.

Početak stvaralaštva je uvek stresan. Pre svega, jer se nađem u vrtlogu tuge i besa, a te emocije su mi najmilije. Odnosno najčešće ih proživljavam.

Dva ključna koncepta koja sam pomenuo su: kreativan proces i kreativna blokada. Šta su oni uopšte? Možda je najbolje da počnem od kreativnog procesa. Ovo nije empirijski potvrdiv fenomen niti ga treba posmatrati kao nešto što mora na taj način da se dokuči. Kreativnost kao koncept sama za sebe teško može da se objasni, a da svi koji o njoj pričaju budu zadovoljni sa objašnjenjem. Stoga ni proces kroz koji se ona ispoljava teško da može strogo da se definiše. Prosto se radi o jednom fenomenu koji je svima poznat kroz kolokvijalni govor, a nekima i kroz kreativni rad. Preneću svoj stav koristeći se sopstvenim životnim iskustvom, odnosno uradiću autoetnografiju kreativnosti. Većina stvari koje radim i koje od mene zahtevaju da improvizujem (da nešto smislim), a ne da samo ponavljam ono što mi je neko pokazao ili objasnio, imaju ustaljenu formu odvijanja. Uzeću za primer pisanje jedne celine koju ću u nastavku da nazivam tekst. Lakše mi je da objasnim na šta mislim ukoliko to demonstriram na nekoj koherentnoj celini. Takođe kada mislimo, najčešće nastojimo da misao potpuno razradimo i da je doživimo kao celinu. Tako je i sa stvaralaštvom, uglavnom stvari formiramo u celine koje se često oslanjaju jedna na drugu.


Početak je uvek stresan, mislim na početak stvaralaštva. Pre svega, jer se nađem u vrtlogu tuge i besa, a te emocije su mi najmilije. Odnosno najčešće ih proživljavam. Nekada mislim da je bes odbrana od previše tuge, a tuga od previše besa. Ove sestre vole da se igraju u meni, a ja iz njih radim. Odnosno stvaram. Praktičnije rečeno, javi se neka tema u toku dana, počnem da mislim o toj temi, onda sestre počinju da se igraju u meni zbog čega me navode na neki pokret, na neko delo. Kada celokupni utisak postane previše naporan, sedam za sto i smišljam način da problem koji me rastužio i razbesnio rešim. Probleme najčešće “rešavam” tako što pišem o njima, ali sam sve sigurniji da to nije rešenje već početak rešavanja. Uglavnom ne bih sada o tome, da ne odem na drugu stranu. Dakle, nakon emotivne torture, koja je praćena intenzivnom i kreativnom kontemplaciom o “n” problemu, moje biće taj isti problem pokuša da sankcioniše i oformi kao celinu koju mogu da razumem čim pomislim na temu i da sam sebe smirim. Jedan od razloga zbog kojih je kreativni proces toliko buran, jeste nesigurnost u ishod misaonog procesa. Zapravo čovek kada god se nađe u položaju koji doživljava kao nesiguran, prolazi kroz sličnu šok terapiju. Sve dok tu situaciju ne usvoji dovoljno dobro da može da bude svoj u njoj kada god. Kao kada vežbate neku koreografiju, ili recitovanje ili katu. Prvi pokušaji su katastrofalni, što više usvajate ono što želite da savladate sve ste bolji u tome jer ste sve opušteniji. Tako je i sa razmišljanjem o “n” temi, kada identifikujete problem vi ste ustvari u šoku. Pošto ne razumete šta se tačno dešava i ne vidite način da dođete do razumevanja, počinje u vama da se javlja konfuzna lavina misli i emocija. Prosto ne znate kuda ćete da odete, da li su vaše misli smislene i na kraju da niste možda celu stvar umislili. Sve ovo se dešava usled nedostatka samopouzdanja. Međutim ukoliko sebe forsirate i idete protiv onog što deluje kao prirodna reakcija tela i bića, a to je sklanjanje od problema. Dolazite sve više do nekih celina i počinjete da vezujete “n” problem za neki od zaključaka koji ste već napravili o nečemu drugom i tako se postepeno smiruje bura u glavi dok se ne javi jedan iskar istine. Ona nam vrati balans, pa nakon toga počinje novi proces: šta ću sa ovom iskrom?

Nagla obustava emotivnog i misaonog odnosno kreativnog procesa sa posledicama koje se osete određeni vremenski period čini se kao dobar način da se definiše blokada. Međutim ovo definisanje ne doprinosi njenom razjašnjavanju. Osim što je potrebno određenu stvar imenovati i definisati, nju je potrebno i razumeti.

Kada se javlja blokada? Možda je najbolje da počnem od reči koja opisuje ovo stanje. Blokada se u osnovi ne koristi kao reč koja treba da opiše neko emotivno stanje, pre svega jer nije emocija. Kada se upotrebi u nekom kontekstu, kao npr. -“Već neko vreme imam blokadu, ne mogu ništa da napišem”. Ova reč najčešće označava prepreku, koja vas remeti u radu. Kada sam je sam koristio u rečenicama, retko sam je doživeo kao nešto što opisuje moje stanje ili kao nešto što osećam. Mada je svima poznato da je zapravo u pitanju osećaj. Kao da možete da dođete do određenog momenta u mislima i onda vas srce zaustavi. Odnosno neki osećaj se javi zbog kojeg ne možete da nastavite i ubrzo smislite nešto drugo za uraditi ili rešite da ništa ne radite. Nagla obustava emotivnog i misaonog odnosno kreativnog procesa sa posledicama koje se osete određeni vremenski period čini se kao dobar način da se definiše blokada. Međutim ovo definisanje ne doprinosi njenom razjašnjavanju. Osim što je potrebno određenu stvar imenovati i definisati, nju je potrebno i razumeti. Želim da naglasim u ovom momentu da ove emocije nisu striktno vezane za kreativnost koja se asocira sa stvaranjem umetnosti. Kreativnost, odnosno kreativni proces, je stalno prisutan u svačijem životu. Ovako zapravo opisujemo proces u kojem rešavamo neki problem sa kojim smo se susreli u toku dana, perioda ili života. Ovi problemi nisu usko vezani za jedno područje delovanja, oni su apsolutno u svakom aspektu koji od nas ne zahteva reprodukciju nečega što nam je poznato. Čak i tokom reprodukcije možemo da se nađemo u momentima kada trebamo da uđemo u ovaj proces. Stoga blokada o kojoj govorim može da se odrazi na određenu stvar koju radimo ili na generalno načelo sa kojim postupamo prema okolnostima sa kojima se srećemo u životu.

Zamislite bilo koju situaciju u kojoj ste imali potrebu da nešto uradite, podstaknuti vašim autentičnim emotivnim i misaonim iskustvom. Došli ste do momenta u kojem to što ste zamislili treba da uradite i onda se javi prva misao sumnje ili prva negativna emocija, tačno u momentu u kojem krećete sa akcijom. Ovo vas poremeti, odnosno na momenat obustavite akciju koju ste krenuli da sprovodite u delo. Naravno, stvar vam sada deluje kao loše urađena.

Želim da se vratim na kreativni proces, odnosno na stanje šoka u kojem se nalazite dok ste u njemu. Govoriću opet o tekstu kod kojeg sam se blokirao. Došao sam do spoznaje koju želim dublje da razjasnim tako što ću je ispisati. Kada je materijalizujem u vidu teksta, dobijem celinu koja me umiruje. Međutim ne mogu da završim tekst. Napisao sam dva pasusa i stao sam. Počeo sam drugi tekst i opet sam stao. Polako počinjem da obustavljam većinu stvari koje su se nalazile u kreativnom procesu, nisu sve bile vezane za pisanje. Griža savest me uništava, ali osećaj blokade ne jenjava i postaje sve veći i veći. Kako on raste, tako ja sve više gubim motivaciju da se suočavam sa situacijama koje mi ne prijaju. Zamišljam kako je moguće razneti blokadu kao neki kamen i nastaviti dalje. Izlažem se sadržaju sa kojim se nadam da ću pokrenuti proces. Svaki dan se navodim na donošenje rezolucija, obavljam bespotrebne poslove kako bih umirio osećaj griže savesti. Počnem u jednom momentu da kanališem bes ka ovom kamenu u nadi da će ga on razoriti, a sve što uspevam je da sebe dovedem do stanja potpune fizičke iscrpljenosti, jer se manično izlažem različitim utiscima kako bi se nešto desilo. Ništa se ne dešava. Preostalo mi je samo da sednem i to sam i uradio. Potom sam počeo da plačem, a blokada radi svoje. Sticajem okolnosti tada sam bio uveren da treba da osetim ono što me navodi na suze, a ne da sklonim kako bih mogao da nastavim sa normalnim funkcionisanjem. Puštam se u melanholiju i tu shvatim zašto sam blokiran. Odnosno shvatim da sam apatičan i da ne mogu da nastavim jer doživljavam reakciju koja me sprečava da se izložim neprijatnosti.

Ukoliko vas emocije i misli preokupiraju, vaša prva reakcija nije da ih obradite i složite već da ih potpuno potisnete. Odnosno da blokirate njihovo nadolaženje. Uvek mi je jasno da me nešto blokira, ranije kada mi se to dešavalo čekao sam momenat razrešenja, ali sam stalno nešto pokušavao da poduzmem po tom pitanju. Sada sam siguran da celu stvar treba da prihvatim i da počnem da razmišljam o stvarima koje me sprečavaju da nastavim. Zašto nećeš da pišeš? Da li sumnjaš u sebe? Da li se osećaš kao da se previše izlažeš nečemu neimenovanom što ti smeta? Zašto ti se čini da stvari nemaju smisla? Zašto ti se čini da stvari imaju smisla? Da li trošiš vreme na pisanje, umesto da radiš nešto konkretnije? Šta zapravo dobijaš sa pisanjem? Koliko vrede tvoji tekstovi? Kome vrede tvoji tekstovi? Da li treba da vrede? Da li ti vrediš… Uglavnom sva ova pitanja veći su problem od same stvari koju radim. Nije problem u konkretnom zadatku koji sam krenuo da obavljam, već u svemu onom što rešavanje tog zadataka neće rešiti. Blokirao sam se jer odbijam da se suočim sa gorućim pitanjima i umesto njih rešavam ono što znam da sam već rešio. Sam sebe varam. Tekst nikada ne bih počeo da već ne znam šta ću napisati, kao što svako počinje neku akciju tako što sebi zadaje poznate instrukcije. Tako je i sa pisanjem teksta, sve mi je već poznato, ali se nečega plašim.

Kada se naš kreativni proces naglo obustavi i osetimo dejstvo blokade, korisno je osvestiti strah koji je prisutan i samom sebi ga razložiti dok ne prestane intenzivno da deluje.

Podstaknut strujama mišljenja koje su proistekle iz istočne Azije donosim odluku da ne želim da se suočavam sa blokadom tako što ću se istresti na nju, već počinjem da se umirujem i da je posmatram kako bi iskoristio nju samu da je pobedim. Ubrzo shvatam da je strah taj koji me sprečava u napretku i sa njim se suočavam. Strah je moguće uz pomoću misli ublažiti. Vrlo je koristan u životu, posebno u situacijama u kojima nas sprečava da se životno ugrozimo. Međutim nekada nas on navede da preuveličamo problem toliko da počinje da nam deluje zastrašujuće. Strah od suočavanja sa blokadom ne treba pobeđivati, njega treba nadmudriti. Kada sam sam sebi objasnio zašto ne trebam da se plašim i da ništa ne može da mi se desi, svetlost inspiracije počela je da probija maglu blokade.

Možda je nabolje da sumiram sa nekom upečatljivom rečenicom ili nekoliko njih. Kada se naš kreativni proces naglo obustavi i osetimo dejstvo blokade, korisno je osvestiti strah koji je prisutan i samom sebi ga razložiti dok ne prestane intenzivno da deluje. Nakon toga se treba prepustiti emocijama koje nadolaze i dopustiti im da deluju koliko žele, pri čemu ih treba nadzirati i pratiti njihovu smenu dok vam nešto ne postane jasno. Kada postane, držite se toga što vam je jasno dok vam opet stvari ne postanu konfuzne i tako u krug. Ukoliko želite da delate, neminovno je da ćete sebe izlagati neprijatnim situacijama i da ćete se morati suočavati sa sve više strahova. Koliko rešenje ume da ispuni, toliko proces dolaženja do njega ume da nam ne prija. Nikada se ova smena ideje, procesa, blokade i razrešenja neće obustaviti i ceo život se oseti. Možete da ignorišete celu stvar, ali tako ignorišete sebe i ono što vaše biće ispunjava. Empatija je svima svojstvena, samo je nekada naporna i zato je dobro imati odušak u vidu apatije. Međutim ona ume da vas proguta i da vam pri tome to što boravite u njenom želucu ne smeta, jer vam je strah objasnio zašto je bolje da ste unutra pre nego napolju. Unutra je mesto gde pravimo skrovište, a napolju se odvija život.

Jasam.hr

(Visited 122 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments