Kako sam volontirala na Olimpijskim igrama u Rio de Jaineru

28 sep

Za nekoga ko je odrastao u konstantnoj nesigurnosti prouzrokovanoj nemogućnošću da se istakne u sportu, u sredini u kojoj se to pak, najviše ceni i ističe, ova mogućnost deluje kao neki san koji teži da zauvek ostane neostvaren.

Moje prvo volontersko iskustvo se upravo vezuje veliki sportski događaj održan u Srbiji, 2009. godine, koja je za mene bila prekretnica u svakom smislu. Bila sam na pragu univerziteta i prosto gladna sa spoznajom drugih kultura. Moj prvi pasoš je bio pečatiran tek na prve dve strane i nisam imala mogućnost da ga sa sobom povedem u nepoznato. Taj sportski događaj i moja uloga u ceremoniji dobrodošlica priređenih sportistima mi je zaista dala mogućnost da se prvi put susretnem sa različitostima i da dam, makar simboličan doprinos sportu.

Međutim, ni dalje nisam videla mogućnost da tim različitostima dam doprinos na stranom tlu i čak nisam imala ni ideju kako bi to bilo ostvarivo. Sve do dana kada je u moje ruke dospeo besplatan časopis koji je sadržao članak o međunarodnim volonterskim kampovima. Slobodno mogu reći da život postoji pre tog momenta i nakon tog momenta. U mnogim aspektima. Ne samo u mogućnošću da putujem, dam doprinos dalekim, neistraženim sredinama i živim u internacionalnoj grupi. Međunarodni volonterski kampovi su mi dali šansu da spoznam sebe. Postoji jedan upečatljiv momenat tokom mog trećeg međunarodnog volonterskog kampa. Bio je to moj treći po redu, umetnički kamp i treća godina studija ekonomije. Da, bez obzira što sam se spremala za jednu naizgled rigidnu profesiju, bila sam nivou zadatka tog kampa. Primala sam pohvale umetnika oko sebe, shvatila sam šta sve mogu uz trud, na tada najzapadnijoj tački Evrope. Međutim, nije to bilo ono što me je najviše opčinilo. Moje najveće iznenađenje i impresija bile su činjenice da sam bila potpuno prihvaćena u jednoj grupi potpuno različitih kultura i mentaliteta. Shvatila sam da već par godina u nazad, osluškujem prihvatanja zbog ono što jesam, ne odbijanja zbog onog što nisam. Bila sam u potpunoj neverici i verujte mi na reč, čak i danas, nakon svega se susretnem sa ovim osećajem neverice. Sredina u kojoj sam odrastala je nekako uvek stavljala u prvi plan ono što nisam. To je najbitnija lekcija koju steknete volontiranjem.

U momentu prijavljivanja za ulogu na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru, nosila sam dobro utvrđenu prethodno spomenutu lekciju, sećanje na sva uspešna snalaženja na više meridijana, velika iskustva života u internacionalnoj sredini, svest da je moguće doprineti negde daleko, svest da se možete snaći negde daleko i da su granice ono što sami nametnemo. Pored toga, nosila sam iskustva u radu i konstantnoj interkulturalnoj komunikaciji, efikasnošću iste i vođenju jedne internacionalne grupe. Bio je to momenat kada sam već dobro poznavala sebe i već niz godina osluškivala potrebe i reakcije drugih.

Tokom prijavljivanja za jedan ovakav događaj, vi u vašoj glavi nosite taj simbol pet krugova, zajedništva, ogromnih reflektora, sveta koji se susreće na istom mestu, pisanja istorije, dizanja zastava, oborenih rekorda. Taj nalet energije vas vodi kroz testove koji vas vrlo brzo očekuju, a koji se pre svega odnose na realne situacije koje vas mogu zadesiti tokom Olimpijskih igara i način na koji biste odreagovali u istim. Tek nakon završenih testova jezika, konstantne komunikacije i online intervjua, susretnete se sa činjenicom da postajete deo prvih Olimpijskih igara, ikada održanih u Južnoj Americi.

Tek tada postajete svesni da vas očekuje zadatak na drugoj hemisferi, u jednoj ogromnoj zemlji koja deluje nedostižno, u gradu koji se ne može dičiti sigurnošću. Istovremeno se svakodnevno susrećete sa medijima koji ovaj grad ne štede, surovo ističući sve najlošije što vam se može tamo desiti. Nije li to prva lekcija kojom nas poduči volontiranje? Da se ne vodimo isključivo informacijama koje su nametnute, da pustimo da nas svet pozitivno iznenadi. Motivacija preovladava, a do poletanja aviona za Brazil, potrebno je izuzetno mnogo motivacije i kreativnosti. Svoju kreativnost sam pretočila kroz svoj prvi, lični projekat. Usledio je nepregledni niz neprospavanih noći, na hiljade ispisanih reči i stotine poslatih mailova. Verovala sam i znala da Rio zaslužuje bolje reči, da taj južnoamerički džin zvani Brazil takođe zaslužuje lepe reči. Međutim, bila mi je potrebna podrška, moralna i materijalna.  Danima sam istraživala ovu zemlju i težila da svoja otkrića podelim sa drugima. Uz veliku podršku drugih koju izuzetno cenim, organizovala sam niz događaja koji su doveli do toga da progovorimo prve reči na portugalskom, plešemo uz sambu i uživamo u svim čarima brazilske hrane, poezije i filma. Sve to u srcu Beograda, do momenta poletanja.

Kažu da se život ne meri uzdisajima, već momentima koji oduzimaju dah. Tako se može nazvati moje osećanje u momentu pristizanja u Rio. Koliko god se spremali, nemoguće je biti potpuno spreman na ono što nas očekuje na drugoj hemisferi. To je još jedna lekcija naučena volontiranjem, da ne moramo uvek biti savršeno spremni za sve što nas očekuje i da je često dovoljno videti tek par koraka unapred. Celokupan napor, izazovi i bojazan bivaju nagrađeni onog momenta kada uđete u olimpijsku arenu, prisustvujete i doprinosite pisanju istorije.  Ne samo pisanju istorije, već i pisanju svojih narednih izazova. Kruna vašeg zalaganja ističe se u poverenju koje primate u olimpijskom timu, među najvećim profesionalcima na svetu, najboljim fotografima, najistaknutijim sportistima. Gledajući one koji svakodnevno pobeđuju pre svega sebe, shvatite da su prepreke premostive, naučite još više o sebi i ideje same nastaju.

Brazil je biser južnoameričkog kontinenta. Ako posmatramo ono što je priroda pružila ovoj zemlji, shvatamo da ako raj postoji, on se mora nalaziti baš u Brazilu. Pa ipak, linija između raja i pakla je u Brazilu vrlo tanka. Prirodna obdarenost se praktično gubi u izazovima koje je društvo i istorija nanela ovoj zemlji. Očajnička borba za moć, materijalnost, a onda i goli život dovela je do eksploatacije prirodnih resursa, nebezbednosti i neefikasnog sistema obrazovanja. Velike akcije na globalnom nivou privlače pažnju na spašavanje šuma Amazonije, a pored toga, beskrajan je spektar malih promena koje mogu poboljšati život predivnih ljudi kakvi su Brazilci. Moj kratak boravak u ovoj zemlji je bio dovoljan da tek uradim nekoliko intervjua, oslušnem život koji se odvijao oko mene i zaljubim se ljude koji ga žive. Ideja imam mnogo i one se pre svega vezuju za međunarodne volonterske kampove koje živim već godinama, a koji su se u malom broju organizovali i u Brazilu. Pre dve godine je prestala sa radom organizacija koja je stajala iza ovih kampova i bila stacionirana u gradu Belo Horizonte. Rekla bih da je upravo taj grad moja naredna destinacija i polazna tačka u ovoj zemlji.

Ivana Banković

seeyn.org

(Visited 102 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments