Kako sam paraglajderom preletio Istru?

17 sep

‘Ma si ti munjen?’, pitalo me nekoliko prijatelja kad sam im rekao da ću letjeti paraglajderom.

Za paraglajding važi tvrdnja da spada u ekstremne i, nadasve, adrenalinske sportove. To bi, valjda, samo po sebi trebalo da podrazumeva vrlo ozbiljnu dozu odvažnosti, neophodnu za avanturu u kojoj se sigurnost koraka s obe noge na zemlji dobrovoljno zameni iskorakom u prazninu vazduha i vetra.

“Ako neko kaže da se nikad nije uplašio u toku leta – ili ne govori istinu ili nije normalan”, jedna je od (pre)poruka i objašnjenja o izazovima i opasnostima paraglajdinga koje početnicima i mlađim kolegama nude iskusni piloti paraglajdera.

U mom slučaju sve je ličilo na ovo drugo – nikom, a moram priznati – ni meni, nije baš bilo normalno što nisam osećao strah. Ili ga je bilo, ali mu nisam dopuštao da ga prepoznam i odustanem?

Međutim, to predadrenalinsko stanje iščekivanja avanture razumeo je, izgleda, jedino Saša. Airie Saša – tako ga (pre)poznaju u svetu paraglajdinga. Nekadašnji novinar u Sloveniji (profesija mu se, kaže, s razlogom smučila i zgadila) – iskusni je instruktor i pilot koji se za svojih četrdesetak godina “ispod krila” s nebom i oblacima na raznim visinama družio više od 6.000 i još par desetina sati, leteći uzduž i popreko svetskih meridijana, od Evrope do Australije. U Australiji, “doslovce u komšiluku s kengurima”, živi od (srednjoevropske) jeseni do početka leta, pa se potom seli u Istru. I tako iz godine u godinu.

E, upravo tih njegovih 250 i kusur dana ili osam meseci provedenih u vazduhu, bili su mi dovoljno uverljivi žiranti da se s puno samopouzdanja i još više poverenja upustim u tandem let paraglajderom i suprotstavim sili gravitacije.

„Ča biš (zar bi) stvarno opet letio?“, začudila se Sonja, čijoj hrabrosti sam se puno puta i čudio i divio gledajući njene fotografije sa uspona na, od nosa strmije, planinske vrhove po Alpima i kojekuda još.

 

„Da“, rekao sam samouvereno, siguran da ću to uraditi. Jer, prošlogodišnja lagana proba sa uzletišta Kaštelir, između Poreča i Novigrada, bila je dovoljna samo kao mamac za izazovniju avanturu – ozbiljan let iznad iznad geografskog srca Istre.

Ukućani su bili manje-više podeljeni.

„Ako baš želiš…“, rekla je supruga.

„Šta je, poludeo si jer te drma kriza srednjih godina?“, jogunasto je prokomentarisao buntovni tinejdžer na izmaku puberteta.

Njihova dva uzdržana glasa i jedan moj “za” – po principima interne demokratije – to bi značilo da za let nema prepreka u porodičnom parlamentu. Tim pre što nisu tražili da ostavim testament.

I saveznik i protivnik

Koliko god da je moja želja za letenjem bila iracionalno jača od podrazumevanog straha, a neizvesnost i iščekivanje poletanja bar korak ispred treme – trebalo je, ipak, sačekati da nam vetar i temperatura postanu saveznici.

“Nije važno samo da li imamo povoljan vetar. Treba malo poznavati i nebo. Pogledaj tamo one oblake”, pokazivao mi je Saša par velikih, naizgled bezazlenih, puslica raštrkanih u bistrom plavetnilu iznad doline Mirne dok smo, s opremom na leđima, stajali na strmom uzletištu ispod motovunskih zidina.

“Ima vetra, nije problem da sad poletemo, ali za 15-20 minuta se oni oblaci mogu spojiti i stvoriti olujni front, a to ne bi bilo dobro. Zapravo – moglo bi biti vrlo loše. Tad se ne leti”, rekao je mirno, ali dovoljno uverljivo i sugestivno da sam spontano počeo skidati i raspakivati već stavljenu opremu. Količina mog razočaranja je, činilo mi se, mogla rasterati tu očekujuću, a neizvesnu oluju.

“Možda ipak poletimo. Paziću na oblake. Čujemo se za pola sata”, najavio je Saša.

Oprez bi, kažu, trebalo da bude veliki prijatelji pilota paraglajdera, jer im pomaže da nađu pravu meru i proporciju straha, svojih veština, vremenskih prilika i trenutnih mogućnosti. Ipak, Saša izbegava reč strah, ali je njegovo objašnjenje dileme i odluke “poleteti ili ne” filozofski racionalizovano do neporecivosti: “Nekad je bolje kad si na zemlji i želiš biti gore, nego da letiš, a poželiš da si dole”.

Sve mi je jasno. Odustajem od daljeg zapitkivanja, samo pretpostavljajući da je od onih 250 dana u vazduhu verovatno bar nekoliko sati proveo u veleslalomu kroz oblake, izbegavajući sudare sa vazdušnim strujama. Upravo tad se, verujem, pojavljuje ta želja da si “dole”.

Krilo puno vetra
Ne znam da li je prošlo tih pola sata kad je zazvonio telefon: “Vidimo se za 10 minuta na startu”.

Ponovo razvlačimo krilo paraglajdera, uz uobičajeno zatezanje i proveru – neupućeni bi rekli “suviše tankih”, ali izuzetno jakih – najlonskih užadi koje nose pilota i kopilota sa pripadajućom opremom.

Leto je, let neće biti dug i verovatno nećemo leteti iznad hiljadu metara pa nema potrebe za zaštitnom kremom protiv jakog sunca, skijaškim jaknama ili rukavicama, s obzirom da temperatura, zavisno od godišnjeg doba, na svakih hiljadu metara pada i po pet do 10 stepeni.

Ipak, u svakom slučaju – ne poleće se bez obaveznog dela opreme – kacige i dubokih patika ili planinarskih gojzerica koje će zaštiti zglob u eventualnom oštrijem doskoku pri sletanju.

Spremni smo. Saša prati kretanje i brzinu vetra, ponavlja pravila poletanja, pokrete i ponašanje u tandemu. Njegovi prijatelji iz Australije Tom i Frenk, takođe zaluđenici paraglajdingom, kamerom snimaju uzletanje.

Uputstvo zvuči krajnje jednostavno: “Potrčiš jako, kad kažem – staneš. Ponovo potrčimo – i to je sve”.

Prvih par koraka neophodno je da bi vetar podigao krilo od zemlje i napunio ga vazduhom, zatim treba zastati tek toliko da pilot “okrene” krilo u položaj za let. Potom još par koraka i – čarolija počinje.

E, to su trenuci kad pamtiš skoro svim čulima. Zemlja ti ostaje ispod nogu i postaje sve dalje i niže, vetar se – nepozvan, a neizbežan – useljava u nogavice, pod pazuh i u nozdrve, a iznad glave šušti krilo i zviždi vazduh, puneći saće komora koje paraglajder pretvaraju u lebdeći jastuk. Upravo ta protivteža sili gravitacije polako, rutinski vođena rukom pilota, podiže radoznali teret, željan avanture i nesvakidašnje magije koja se od tog časa rasprostire svud okolo.

To je tih nekoliko sekundi kad više nema ni vremena ni razloga za strah jer adrenalin polako dolazi po svoje. Iza leđa ostaje Motovun, ispod nogu puca dolina reke Mirne, uzvodno prema Buzetu Istarske Toplice, a okolo motovunska šuma, pašnjaci, proplanci, puteljci i vinogradi, Kao da se Toskana preselila u srce Istre. Svaki pogled je – više od razglednice.

Saša me već tokom prvih par stotina metara leta zasipa novim uputstvma – moram se u svojoj “korpi” pomeriti unazad i promeniti položaj ruku da bi se uspostavio optimalan balans koji mu olakšava upravljanje. Ostalo je već lakše – naginjanjem tela se prate skretanja levo ili desno.

Sastavni deo svakog leta je neujednačeno i isprekidano pištanje neizbežnog instrumenta (variometra) koji – zavisno od toga koliko košta – može biti efikasna kombinacija visinomera, navigacije, kompasa, merača vazdušnog pritiska… Pilotu, između ostalog, pokazuje takozvane termalne stubove, neophodne da bi – ako ih dobro i vešto “ulovi” – brzo dostigao veću visinu, a samim tim i produžio trajanje leta.

Tehnika pokazuje da smo se već popeli više od 700 metara. Ispod nas niska kamenih kuća i kućica, poređanih sa obe strane dve centralne motovunske ulice. Na bregu, 277 metara iznad mora, razbaškaren srednjovekovni mladić Motovun sa svojim zidinama, gradskim vratima i voltama, crkvama, zvonikom… Sadašnjost te prošlosti, gledana uživo, s neba, prevazilazi sve ugođaje i utiske atraktivnih turističkih vodiča “u slici i reči”, kupljenih za par desetina kuna u nekoj suvenirnici.

Saša iz ruksaka vadi selfi-štap sa GoPro kamerom na vrhu. Sad mi pravimo svoj film i svoje razglednice.

Bale sena, poput zabodenih čioda, stoje na pokošenim livadama u dolini Mirne koja, boreći se sa sušom, lenjo teče ka ušću kod Novigrada. Ispod čempresa na lokalnom groblju skoro da se mogu čuti tišina i zasluženi mir počivših pod rodnom grudom istarskom. A svud okolo, vinogradi terana i malvazije nose svoje breme, nadajući se kiši i čekajući berbu.

Prizemljenje kao skok sa stepenika

Letimo već petnaestak minuta, ne računajući i dve ture akrobacija koje, uglavnom, nisu standardni deo uobičajenog turističkog tandem leta. Tog popodneva bili smo sami nad Motovunom i dolinom Mirne, ali – kad je više letača u vazduhu, primenjuje se “pravilo desne strane” – pravo prvenstva kao i u drumskom saobraćaju.

Za paraglajding je, neizostavno, neophodna logistička podrška sa zemlje. Gde god da je start – treba imati motorizovanu ekipu spremnu da vas pokupi na uobičajenom mestu sletanja ili na iznuđenom i nepredviđenom mestu ako “iscurite”. To bi, slengom iskunih pilota, otprilike značilo da vas je vetar izdao, a termalni stubovi “presušili” pa se traži najpogodnije mesto za bezbedno prizemljenje. Za komunikaciju je dobro imati toki-voki ili, pak, mobilni telefon prikačen “čičak trakom” za opremu radi bezbednijeg leta i lakšeg telefoniranja.

Slećemo posle još jedne “spirale”, na livadu između puta i korita Mirne. Rutinski zaokret, lagano propadanje i mekano prizemljenje, kao kad preskočiš visinu dva prosečna stepenika.

Ali, šta god da je sve stalo u ovu priču – ne vredi dok se ne doživi.

Balkans.aljazeera.net

(Visited 122 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments