Jelena Despot: Ti druže ili drugarice, novinarko, čekaj!

25 nov

Pita me prije nekoliko dana prijateljica zašto ne pišem. Nema kaže ništa, a ona svaki dan pogleda. Obraduje me činjenica da neko moje redove smatra važnim pa da u toku dana odvoji vrijeme da pročita o onome što mi leži na duši. A ja se ponekad umorim. Zasitim. Izgubim nit i poentu, pa mi sve izgleda besmisleno. I pisanje radi pisanja, i ljubav prema pisanju.

Mnogo je tekstova napisano ovim prstima. Mnogo je rečenica oblikovano i preoblikovano. Mnogo se i plakalo prilikom pisanja nekih tekstova. Ima ih preko stotinu samo na blogu. Ima ih mnogo poklonjenih i nekim portalima. Onima koji vaše pisanje smatraju vrijednim do momenta dok ne spomenete honorar. Tada sva magija nestaje, tada ste vi bahati.

No, nema veze. I to je važna životna lekcija koju čovjek treba naučiti.

Možda mislite da znate mnogo o novinarima. Možda postoje neki koje ne volite. Možda neke smatrate bahatim, a neki sigurno i jesu takvi. Ali, ima mnogo toga što ne znate. Ili znate, ali vas nije briga.

Plate nekih moja kolega ponekad ne prelaze 400 maraka. Tačnije nisu to ni plate, već honorari. Zarađeni, a usput i potrošeni jer se u novinarstvu mnogo putuje, čeka, sačekuje a u međuvremenu moraš piti, jesti, platiti prevoz do redakcije. Ovi moji, imaju završene fakultete, nadobudne urednike iznad sebe i kriminalne uslove za rad. Uprkos svemu tome, trebali bi biti maštoviti, kreativni, dosjetljivi, duhoviti, pametni, upućeni, pismeni, uredni, oku ugodni i sve to za honorar na nivou prosječne plate nekog fizičkog radnika. No ovome radniku se makar uplate zdravstveno i penziono. Ti, druže ili drugarice novinarko, čekaj. Moraš se dokazati.

Da vas pitam samo, da li se i pravnik ili ekonomista mora dokazati da bi dobio platu koja mu po njegovom koeficijentu pripada? Ne očekujem odgovor. Znam.

Reći će sad neko možda, pa ko im je kriv. I biće u pravu. Nije niko. Krivi su oni. Krivi smo mi. Kada bi rekli DOSTA! Možda bi samo značilo da će biti malo bolje. Kada bi rekli NEĆEMO! Kada bi rekli: „Želimo za sebe normalne uslove!“. Ali ne govore. Ćute. Bore se za druge dok su oni zgaženi.

Prije nekoliko dana sam čitala kako su linčovali novinarku, jer je iznijela svoje mišljenje o Branku Kockici. Optužiše ljudi ženu da je nemaštovita, da nije dobro „upakovala“, da se nije pripremila, očigledno propustivši poentu jer ona priliku nije ni dobila. Ne ulazim u razloge zbog kojih je tekst napisala kako je napisala, zasmetalo mi je što su je prvi pljunuli njene kolege novinari. „Jao, meni je taj sagovornik bio divan“. „Meni je isto bio neprijatan, ali nisam htjela da iznosim prljav veš“. Jesu li novinari objektivni tumači stvarnosti ili su oni „pakireri“ laži u koje treba da vjerujemo?

Novinari treba da se klanjaju veličinama poput predsjednika i kompanije. Oni odlučuju ko će postaviti pitanja, a ko nema pravo. Demokratijo vidiš li, ili si potpuno umrla? I svi opet ćute. A mene žulja, koja sa profesijom niti imam veze, niti od nje živim.

A ne žive ni oni, jer ko može živjeti u Banjaluci kao došljak sa honorarom od 400 maraka (ako je i toliki). Kako te žene rađaju? Kako brinu o svojoj djeci i porodici? Od čega novinari treba da žive? Od činjenice da im je ime potpisano ispod teksta, ili što ih je neko prepoznao na ulici? Od toga se ne živi.

Ali, ako nećeš ti, uvijek ima neko ko hoće. I onda ti ne preostaje ništa nego da ćutiš i radiš rukovodeći se devizom „bolje išta nego ništa“. Godine prolaze, a ti čekaš da zasijaš kao zvijezda na tom terenu za koji si se pripremao čitavog života. Vježbala si sa dezodoransom ili četkom za kosu. Najavljivala svoje imaginarne goste u imaginarnoj emisiji. Zapisivala u notesic svoje najbolje ideje i rečenice na koje si bila mnogo ponosna. Onda je došao neko i za sat vremena pogazio sve ono o čemu si sanjala, težila i za šta si mislila da se vrijedi boriti. I šta sad? Nemaš priliku da cmizdriš, već očvrsni i bori se.

Jednom je urednica jednog poznatog banjalučkog lista napisala kolumnu kritikujući mlade novinare i sve ono što oni nisu znali na nekom testu koji su radili kako bi dobili zaposlenje u toj medijskoj kući. Razapinjala je ona njih. Ismijavala se. Većina kritika je bila na mjestu. Činjenica je da smo sve manje upućeni i obrazovani, ali je zaboravila da napomene da su plata i uslovi koje će ponuditi najuspješnijima ispod svakog prosjeka. Zaboravila je da kaže da će onaj koji je odgovorio tačno na sva pitanja raditi prvo dva-tri mjeseca za 200 maraka. Kasnije će ako bude imao sreće taj honorar i porasti. A ako zaboravi sve svoje snove i nadanja, apetit svede na minimum, ili obaveže roditelje da ga i dalje izdržavaju, pa istraje dovoljno dugo, možda dobije i neki ugovor. Ali ne može odmah, možda za godinu, dvije. Ako bude sreće.

I zato sve češće razmišljam o smislu svega. Zašto pišem i kome? Nekolicini koja me simpatiše, pa samim tim i sve što napišem. Pišem sebi, da se podsjetim. Pišem o stvarnosti i kako je ja vidim, ali i to mogu samo jer od pisanja ne živim.

Tužno je na kakve grane nam je spala stvarnost!

Despotica5.wordpress.com

(Visited 219 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments