Da li si i ti neurotično ponosan/a?

10 maj

U današnje vrijeme, kada smo se masovno naučili neautentičnosti, koliko istine može biti u ovoj izjavi?

insomnia

Moje, ne tako raskošno iskustvo sa klijentima, uz godine edukacije i mnoge prijateljsko profesionalne razgovore, naučilo me je da rečenica „Ja sam takav/a“ znači – to mi ne diraj, to neću da mijenjam, o tome neću da govorim. To znači da se često koristimo ovim kao opravdanjem za neka ponašanja kojima, zapravo, nismo zadovoljni i koje bismo želeli da nemamo, ali ih godinama koristimo, toliko da imamo doživljaj da su dio nas. Toliko da bismo pomislili da njihovim odbacivanjem, mijenjanjem za neka korisnija ponašanja, gubimo dio naše ličnosti. Srasli smo sa nečim što nas koči u razvoju, sa nečim što nam smeta da unaprijdimo naše odnose i sposobnosti. Drugujemo sa nečim što nam radi o glavi.

Često možemo čuti da se ljudi opisuju u terminima „tvrdoglav“, „lijen”, „impulsivan“ (nemojte misliti da su ove osobine rezervisane za određeni pol, kako sam ih ja navodila). Pa to i nisu neke osobine kojima je potrebno odati čast, govoreći o njima na sav glas, zar ne?

Jedna od ideja tokom korišćenja ovakvog pristupa je i lakše upoznavanje sa drugima. Ako im mi kažemo koje su neke od naših osobina, igramo se Uzmi ili ostavi igre, u kojoj možemo mnogo manje biti povrijeđeni nego ukoliko bismo se zaista upustili u neki odnos. Uostalom, ako naš sagovornik primjećuje i kod sebe određenu osobinu kojom se prvi ističe, upoznavanje se lakše nastavlja po principu sličnosti.

Kada već pominjemo isticanja, u psihologiji postoji nešto što se zove Neurotični ponos. To je fenomen koji je prilično rasprostranjen, ali se o njemu ne govori i ne piše naročito mnogo. Podrazumijeva naš ponos povodom neke osobine koja nas zapravo koči u razvoju, odnosno predstavlja temelj naše neuroze (ovaj termin koristim u najširem smislu).

Da pokušam da razjasnim preko primjera. Recimo da je vaša dominantna osobina (ili jedna od) nametanje svog mišljenja drugima (nešto poput zahteva da uvek morate biti u pravu). Jasno je da ova karakteristika nije najpogodnija za zdrave prijateljske, partnerske pa ni poslovne odnose. Iako ste i vi (najčešće) toga svjesni, vi se njome dičite jer vam donosi neku korist. U ovom primjeru, to bi mogla biti želja da vas drugi vide kao dominantnog ili nadmoćnog, a u pozadini toga često stoji naše opažanje da mi zapravo nismo takvi ali bismo želeli da budemo. Dakle, vi ste ponosni na osobinu koja omogućava da nešto dobijete (sve što čovjek nosi u sebi, koliko god da šteti mora donositi i neku dobit, inače ga ne bi posjedovao) ali da mnogo više izgubite. Govorite o toj karakteristici kao o nečemu što vas razlikuje od drugih, što svako treba da posjeduje (ali, pobogu, samo ste vi ta/j), bez čega ne možete opstati. Koliko je potencijalnih prijatelja diglo ruke od vas jer nisu mogli da dođu do izražaja? Koliko je partnera otišlo jer niste dozvolili sebi da ih saslušate? Koliko je poslovnih projekata prošlo pored vas, jer su nadležni smatrali da se nećete dobro slagati sa timom u organizovanju i realizaciji?

Još jedan primjer, pogodan studentima, zavrjedio je prostora među ovim redovima. Riječ je o – sada već naširoko poznatoj – prokrestinaciji. Ona se manifestuje i kroz „jedino moguć rad pod pritiskom“. Vjerovatno svi poznajemo nekog ko samo u posljednjem momentu uspjeva nešto da uradi (ili smo i mi takvi?). Obično se takva ponašanja pravdaju rečenicama poput „Pa eto, tako sam navikao, ja samo tako umijem“. Koliko god bilo korisno što umijemo da funkcionišemo pod pritiskom, u zadnji trenutak, a pri tome uspešno, da li je stvarno neophodno da trošimo svoje telo i svoju energiju svakodnevnim „zadnjim trenutkom“?

Takođe, mnoge devojke (mada se sreće i sve više muškaraca) su ponosne na svoju nedostupnost suprotnom polu. Izgradile su visoke kriterijume za partnera, neki posebni oklop oko sebe, ne dozvoljavajući pristupačnost i otvorenost u komunikaciji i upoznavanju. Ono što ovakav ponos može činiti neurotičnim, zapravo je stanje u kojem su one željne pažnje i ljubavi, ali gube vrijeme čekajući nekog „posebnog“ koga samo one zaslužuju.

Neurotični ponos često se sreće vezano za bijes kao emociju, pa je kod jedne grupe ljudi ono usmereno na ponos zbog ispoljavanja besa a kod druge na neosjećanje besa. Kod prve grupe ljudi ponos je vezan za to što „uvijek govore istinu“, „sa njima uvek znaš na čemu si“, „ne podnose nepravdu“ i sl. a kod druge grupe za to što su drugima „uvijek podrška“, „uvijek mogu da se oslone na njih“, „znaju da će im pomoći“, „nemaju nikakve ispade“ itd. Nijedna ni druga kategorija (govorimo o ekstremima) nije zdrava. „Ponekada se pitam da li im je bilo ko dovoljno vrijedan da dovedu u pitanje svoj neurotični ponos. Oni su takvi, i ponosni su što su takvi“ – Nebojša Jovanović.

Neurotični ponos može se održavati kao posljedica inferiornih ideja o sebi samom. Ako mi za osobinu kojom ćemo se isticati i dičiti odaberemo onu koja nam zadaje prilično velike muke, pretpostavićemo da je to odraz ideje da nemamo na šta drugo svoje biti ponosni. Na taj način, suprotno onome što stvarno mislimo, što nije toliko socijalno poželjno, formiramo različite herojske fantazije, prema kojima je određena naša osobina nepobediva, najbolja, najpotrebnija i sl. Vrlo često se dešava da je ponos manifest stida. Kada je dijete još malo, ukoliko njegovi roditelji ne dopuštaju pravilan razvoj, ne prepoznaju i ne razumiju njegove potrebe, ne ulivaju mu samopouzdanje (ah, ti roditelji!), ono će početi da misli o sebi kao o nedovoljno dobrom, neadekvatnom, stidjeće se onog „mizernog“ što ima da ponudi svijetu i vremenom će razvijati sliku o sebi grandioznog tipa. Počeće svoje istine da preobraća u svoje suprotnosti. Prosječni neurotičar (a svi imamo po koju neurotičnu ideju) je rastrgnut između onoga što jeste i onoga što bi mogao da bude ili zamišlja da jeste. U tom svijetu, nesnađeni neurotičar ispoljava ono što je traženije i prihvaćenije, sve više se udaljavajući od svoje suštine. Svaka odbrana, koliko god da je jaka, povremeno ili kontinuirano puca. Kada se ukloni, neurotičar sklizne u samoprezir. Da li ćete odabrati samoobmanu ili usavršavanje makar kretali od nule, sasvim je na vama.

Jedan od razloga zbog kojih opstaje konkretna osobina na koju smo „neurotično ponosni“ jeste taj što je bio veoma koristan dok smo bili mali. Štitio nas je od ovih ili onih situacija i iako nam sada donosi više štete, pamtimo ga kao pametnog. Sasvim je iracionalan deo naše ličnosti. Pokušajte da identifikujete šta je ono na šta ste vi veoma ponosni, a zatim razmislite ili pišite koje koristi a koje štete imate od tih osobina ili ponašanja. Kada primjetite tu osobinu (a ukoliko ste iole samosvesni – vrlo je vjerovatno da hoćete), svaki put kada se ispolji zapitajte se Da li želim da ostanem sa ovim iracionalnim u sebi, ili mi se zdrava ličnost više dopada?

Niko ne kaže da će biti lako otkriti koji je vaš objekat neurotičnog ponosa. Neće. Mnoga naša ponašanja postala su dio nekakvih navika, obavljaju se po automatizmu, bez aktivnog učešća svijesti. Međutim, loše navike treba mijenjati. Da biste to postigli, neophodno je da preuzmete odgovornost za svoj život. Dakle, nema „mama će“. Nema „sutra ću“. Nema „kako bude bilo“.

Psihoterapijski rad na neurotičnom ponosu je, naravno, moguć i poželjan. Od klijenta se traži da iskreno sagleda sebe i prepozna i prihvati vrijednosti koje mu zaista znače, njegove autentične želje i potrebe. Treba da nauči da razlikuje sebe od svojih postupaka. To znači da radimo na napuštanju „idealizovanog ja“, odnosno idealizovane slike o sebi koju gajimo. Naše „pravo ja“ možda nije ni toliko lijepo, ni zgodno, ni ljubazno, ni humano – ali je pravo. Tek tada ostvarujemo mogućnosti istinskog razvoja (eto jednog paradoksa, tek ako napustimo idealne nas – mogli bismo ih ostvariti).

Važno je da konstantno imate na umu da proces rada na sebi zahtjeva princip realnosti a ne zadovoljstva. Neće biti lako i neće biti brzo. Nećete se smješkati dok se odričete neke vaše osobine. Nećete preporučivati svima da krenu kod vašeg terapeuta, dok ne shvatite da baš mnogo možete dobiti, i zapravo dobijate. Psihologija poznaje „negiranje psihološke želje za rastom i razvojem“ koja nastaje kao produkt nemogućnosti tolerancije na frustracije i odlaganja različitih vrsta. „Ako nešto ne mogu da dobijem sada, neću se ni truditi“. Pa, izbor je na vama.

Naravno, ostavljam prostor da je neko „Ja sam takav/a“ iskreno, autentično i prijatno.

Lekariduse.wordpress.com

(Visited 174 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter

Comments