Ko je Tatjana? Zašto baš ona da bude uzor mladima? Ko je taj ko može da pokrene nekoga da promjeni svoj život? Ona je rekla da sve počinje od nas samih. I njena priča ako može da posluži kao putokaz nekome drugom, ako ništa makar da se zamisli, ona je srećna.
Kako započeti razgovor sa djevojkom kojoj se na licu vidi ozbiljnost, a u isto vrijeme mladalački duh sretne osobe? Probala sam sa pitanjem, možda banalim ali kojem svi težimo. Da li je srećna? Rekla mi je da je to put kojem teži i da se svaki dan budi sa mišlju da bude srećna.
Tatjana Smiljanić, naizgled djevojka kao i svaka druga ali njena hrabrost i želja za boljim životom su je odveli u ne tako daleki Beč. Rođena 1984. godine u Derventi kao prvo dijete od dvoje. Od rođenja je imala instinkt da neke stvari mora sama da uradi. Osnovnu i srednju školu je završila u Derventi ali kad je trebala da upiše fakultet, dvoumila se koji će da upiše, Ekonomski ili Matematički fakultet. S obzirom da joj je dobro išla matematika, ipak se na kraju odlučila da upiše Ekonomski fakultet.
Upisavši Ekonomski fakultet u Beogradu, započela je i novi život. Studiranja se rado sjeća i sama kaže da joj je to bio jedan od ljepših perioda u životu. Teško je bilo zbog finansija da se izbori ali i sa malo je znala da ugodi sama sebi i da ode u šetnju kejom, pogleda dobar film u bioskopu ili da ode na predstavu. Nalazila je vrijeme i pored toga što je kako i sama kaže dosta učila, a prema tome i završila fakultet u roku.
Prirodan slijed događaja je bio da nađe posao, što je i poslije nekoliko mjeseci i bilo. Nije kako kaže imala veze jer nikog i nije znala u Beogradu pa je sve morala sama. Trudila se i tražila ali se na kraju isplatilo. Dobila je posao ali ne i platu od koje je mogla da živi. Radila je dok jednog dana nije odlučila da ipak može bolje i krenula je dalje. Tražila je posao i našla drugi. Sama kaže da joj je taj posao došao u pravi čas. Taman se pripremala da ide na odmor kad je dobila odgovor da je primljena. Odmorila se i došla na posao sa motivom i velikom željom da doprinese poslu ali i da nauči.
Stres i puno posla je nisu obezhrabrili da ne nastavi i radi svaki dan i daje sebe jer je kako kaže navikla da samo sa trudom i može da postigne nešto. Ali ipak jednog dana je rekla sebi, „sreća treba da bude proporcijalna sa mojim trudom i radom“. I preko noći donijela odluku da ode u Beč i okuša svoju sreću.
Upisala je kurs njemačkog jezika i kao polaznica već je bila u prednosti jer je učila njemački u školi, a kasnije išla i na kurs njemačkog jezika u Beogradu. Kaže da je mnogo teško započeti novi život, a posebno nije lako u zemlji koja je strana ali ako ne proba neće znati da li je mogla ili nije.
Razgovor je tekao lako i teme su se same nizale. Pitala sam je koji su joj planovi za dalje. Rekla je da u septembru upisuje master studije i da već radi kao dadilja, „nekad bude teško i zamorno ali ništa što jedan dječiji osmijeh ne može da popravi“.
Njena motivacija, stav i put kojim je išla kako bi bila srećna kaže da je normalno i da ne vidi ništa čudnovato u tome. Ali ako drugi vide u tome motivaciju, želju da i oni promjene svoj život na bolje, onda želi svima da im se ta magija ostvari. Ona je počela i ne želi da se zaustavi. Njen put nije bio popločan zlatom ali njena zelja jeste.
Kada se razgovor bližio kraju i trebala je da ode zbog posla, poručila je drugima da nikad ne odustaju i ako hoće nešto u životu, manje treba da budu pasivni, rade na sebi i uspijeh će da dođe. Sve počinje od nas samih. A, mi kažemo, Tatjana možda jeste naizgled djevojka kao i svaka druga ali njena hrabrost i energija nisu.
