Bolji život – Razgovor sa Tatjanom Smiljanić

29 jun

Ko je Tatjana? Zašto baš ona da bude uzor mladima? Ko je taj ko može da pokrene nekoga da promjeni svoj život? Ona je rekla da sve počinje od nas samih. I njena priča ako može da posluži kao putokaz nekome drugom, ako ništa makar da se zamisli, ona je srećna.

 

Kako započeti razgovor sa djevojkom kojoj se na licu vidi ozbiljnost, a u isto vrijeme mladalački duh sretne osobe? Probala sam sa pitanjem, možda banalim ali kojem svi težimo. Da li je srećna? Rekla mi je da je to put kojem teži i da se svaki dan budi sa mišlju da bude srećna.

Tatjana Smiljanić, naizgled djevojka kao i svaka druga ali njena hrabrost i želja za boljim životom su je odveli u ne tako daleki Beč. Rođena 1984. godine u Derventi kao prvo dijete od dvoje.  Od rođenja je imala instinkt da neke stvari mora sama da uradi. Osnovnu i srednju školu je završila u Derventi ali kad je trebala da upiše fakultet, dvoumila se koji će da upiše, Ekonomski ili Matematički fakultet. S obzirom da joj je dobro išla matematika, ipak se na kraju odlučila da upiše Ekonomski fakultet.

Upisavši Ekonomski fakultet u Beogradu, započela je i novi život. Studiranja se rado sjeća i sama kaže da joj je to bio jedan od ljepših perioda u životu. Teško je bilo zbog finansija da se izbori ali i sa malo je znala da ugodi sama sebi i da ode u šetnju kejom, pogleda dobar film u bioskopu ili da ode na predstavu. Nalazila je vrijeme i pored toga što je kako i sama kaže dosta učila, a prema tome i završila fakultet u roku.

Prirodan slijed događaja je bio da nađe posao, što je i poslije nekoliko mjeseci i bilo. Nije kako kaže imala veze jer nikog i nije znala u Beogradu pa je sve morala sama. Trudila se i tražila ali se na kraju isplatilo. Dobila je posao ali ne i platu od koje je mogla da živi. Radila je dok  jednog dana nije odlučila da ipak može bolje i krenula je dalje. Tražila je posao i našla drugi. Sama kaže da joj je taj posao došao u pravi čas. Taman se pripremala da ide na odmor kad je dobila odgovor da je primljena. Odmorila se i došla na posao sa motivom i velikom željom da doprinese poslu ali i da nauči.

Stres i puno posla je nisu obezhrabrili da ne nastavi i radi svaki dan i daje sebe jer je kako kaže navikla da samo sa trudom i može da postigne nešto. Ali ipak jednog dana je rekla sebi, „sreća treba da bude proporcijalna sa mojim trudom i radom“. I preko noći donijela odluku da ode u Beč i okuša svoju sreću.

Upisala je kurs njemačkog jezika i kao polaznica već je bila u prednosti jer je učila njemački u školi, a kasnije išla i na kurs njemačkog jezika u Beogradu. Kaže da je mnogo teško započeti novi život, a posebno nije lako u zemlji koja je strana ali ako ne proba neće znati da li je mogla ili nije.

Razgovor je tekao lako i teme su se same nizale. Pitala sam je koji su joj planovi za dalje. Rekla je da u septembru upisuje master studije i da već radi kao dadilja, „nekad bude teško i zamorno ali ništa što jedan dječiji osmijeh ne može da popravi“.

Njena motivacija, stav i put kojim je išla kako bi bila srećna kaže da je normalno i da ne vidi ništa čudnovato u tome. Ali ako drugi vide u tome motivaciju, želju da i oni promjene svoj život na bolje, onda želi svima da im se ta magija ostvari. Ona je počela i ne želi da se zaustavi. Njen put nije bio popločan zlatom ali njena zelja jeste.

Kada se razgovor bližio kraju i trebala  je da ode zbog posla, poručila je drugima da nikad ne odustaju i ako hoće nešto u životu, manje treba da budu pasivni, rade na sebi i uspijeh će da dođe. Sve počinje od nas samih. A, mi kažemo, Tatjana možda jeste naizgled djevojka kao i svaka druga ali njena hrabrost i energija nisu.

 

(Visited 43 times, 1 visits today)
Podijelite članak:
Share on Facebook
Facebook
Tweet about this on Twitter
Twitter
Share on Google+
Google+

Comments

Autor Emir Kustura

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *